Postoje ljudi koji gotovo uvek mogu da pronađu objašnjenje za tuđe ponašanje.
Razumeju zašto je neko bio grub. Zašto se nije javio. Zašto nije održao obećanje. Zašto je bio odsutan baš onda kada im je bio potreban. Razumeju nečije detinjstvo, strahove, nesigurnosti, razočaranja, okolnosti u kojima je odrastao i sve ono što je možda doprinelo tome da danas bude takav kakav jeste.
I često su u pravu.
Ljudi zaista imaju svoje razloge. Niko ne nastaje izvan odnosa u kojima je odrastao, iskustava koja je imao i načina na koje je naučio da se štiti.
Ali postoji jedno pitanje koje se ponekad izgubi u tolikom razumevanju drugih: gde je u svemu tome mesto za nas?
Možemo li da razumemo zašto nas je neko povredio, a da istovremeno priznamo da nas je povredio? Možemo li da imamo razumevanja za nečije teškoće, a da ne prihvatimo da zbog njih stalno budemo na raspolaganju? Možemo li da znamo da neko nije imao lošu nameru, a da ipak ne želimo da se prema nama tako ponaša?
Čini se da je nekim ljudima ovo veoma teško.
Kada se naljute, gotovo istovremeno počinju da razmišljaju o tome šta je drugu osobu navelo na takvo ponašanje. Njena namera, njena prošlost, njene teškoće, njeni strahovi. I dok pokušavaju da razumeju drugoga, njihova sopstvena povređenost polako gubi pravo da postoji.
Kao da bi ljutnja bila nepravedna ako postoji dovoljno dobro objašnjenje za tuđe ponašanje.
A možda je upravo tu važna razlika između razumevanja i opravdavanja.
Razumevanje nam omogućava da drugu osobu vidimo celovito. Da ne svedemo nekoga na jedan postupak, da prepoznamo njegove kapacitete, ali i ograničenja. Međutim, razumevanje ne znači da moramo da ostanemo u odnosu koji nas povređuje. Niti da prihvatimo sve ono što možemo da objasnimo.
Ponekad iza neprekidnog razumevanja drugih postoji i nešto što ima veze sa našim ranim iskustvima.
Možda smo naučili da pažljivo osluškujemo raspoloženja drugih ljudi. Da prepoznajemo kada su umorni, uznemireni, ljuti ili nezadovoljni. Možda smo rano naučili da je važno da razumemo šta se sa njima događa, jer je od toga zavisilo kako ćemo se osećati, koliko ćemo biti sigurni i kakav će odnos sa njima biti.
Tada razumevanje nije samo sposobnost. Ono može postati način održavanja bliskosti.
Ako razumem zašto je neko takav, možda neću morati da se ljutim na njega. Ako ne zahtevam previše, možda neću biti odbačen. Ako imam dovoljno strpljenja, možda će se jednom promeniti. Ako ne pravim problem od onoga što me boli, možda ćemo sačuvati odnos.
Na taj način, razumevanje drugoga ponekad postaje način da ne dođemo u kontakt sa sopstvenim zahtevima, razočaranjem i ljutnjom.
Jer ljutnja nije uvek jednostavno osećanje. Ona može da ugrozi sliku o drugome, ali i sliku o sebi. Može da pokrene strah da ćemo nekoga povrediti, izgubiti ili biti doživljeni kao sebični, nezahvalni i nepravedni.
Zato je nekada lakše razumeti nego se pobuniti.
Lakše je reći: „Znam da mu nije lako“, nego: „Nije mi bilo dobro u onome što je uradio.“
Lakše je reći: „Ona drugačije ne ume“, nego: „Volela bih da je prema meni bila drugačija.“
Ipak, možemo imati razumevanja za nečiju nemoć, a da ne pristajemo da posledice te nemoći stalno snosimo mi.
Možemo razumeti nečije detinjstvo, a ne moramo zbog njega zanemarivati svoje potrebe u odraslom odnosu.
Možemo prihvatiti da niko nije savršen, a ipak imati pravo da očekujemo pažnju, obzirnost i odgovornost.
Možemo voleti nekoga i biti ljuti na njega.
Možemo razumeti i ne oprostiti. Možemo oprostiti i ipak odlučiti da nešto više ne želimo.
Možda zrelost ne podrazumeva da za svako ponašanje pronađemo dovoljno dobro objašnjenje. Možda podrazumeva i sposobnost da istovremeno vidimo drugoga i ne izgubimo iz vida sebe.
Jer i mi imamo svoje razloge. I naša osećanja imaju svoju istoriju. I naša povređenost zaslužuje da bude saslušana.
Ponekad je potrebno da prestanemo da se pitamo samo zašto se neko prema nama ponaša na određeni način i da počnemo da se pitamo kako je nama u tom odnosu.
Ne zato što treba da prestanemo da razumemo druge.
Nego zato što bismo, uz svo to razumevanje, mogli konačno da napravimo malo mesta i za sebe.
