Postoji jedna rečenica koju često čujem u terapiji.
“Kad treba nešto za nekog drugog, uradim odmah. Kad treba za mene… odložim. Nekad i zauvek.”
Na prvi pogled deluje kao nedostatak discipline.
Ali gotovo nikada nije.
To je priča o odnosu sa samim sobom.
Postoje ljudi koji će celu noć ostati budni pored bolesnog člana porodice, organizovati tuđi život do najsitnijih detalja, pronaći rešenje za svaki problem, saslušati svakoga, biti oslonac svima.
A onda mesecima neće zakazati pregled koji im je potreban.
Neće poslati prijavu za posao koji žele.
Neće kupiti sebi ono što im treba.
Neće otići na odmor.
Neće napisati tekst koji godinama nose u sebi.
Za druge imaju energiju.
Za sebe kao da je nema.
Zašto?
Zato što problem nije u energiji.
Problem je u tome ko u njihovom unutrašnjem svetu ima pravo na brigu.
Ako ste odrastali uz poruku da ste vredni kada ste korisni, kada ne pravite problem, kada razumete druge, kada pomažete i nosite, vrlo je moguće da ste nesvesno naučili jednu opasnu stvar:
Da su tuđe potrebe hitnije od vaših.
Vremenom se dogodi nešto neobično.
Kada je u pitanju neko drugi, osećate jasnoću. Znate šta treba uraditi.
Kada ste vi u pitanju, kao da nestanete.
Odjednom nema vremena.
Nema novca.
Nema energije.
Nema razloga.
Sve postane važnije od vas.
To nije sebičnost.
To nije lenjost.
To je često trag jednog starog unutrašnjeg odnosa u kojem ste naučili da ljubav dolazi kroz davanje, a ne kroz postojanje.
Zato mnogi ljudi ne zanemaruju sebe zato što se ne vole.
Nego zato što još nisu razvili osećaj da su i njihove potrebe dovoljno stvarne da zaslužuju odgovor.
U psihoterapiji se zato retko bavimo samo pitanjem: “Zašto ne uradiš nešto za sebe?”
Mnogo važnije pitanje je:
“Šta se u tebi dogodi onog trenutka kada na red dođeš ti?”
Ko se tada javi?
Glas koji kaže da možeš sutra?
Da nije hitno?
Da drugi imaju veće probleme?
Da ćeš biti sebičan ako izabereš sebe?
Ili se možda ne javi niko.
Možda si toliko navikao da živiš za druge da je prostor u kojem bi trebalo da budeš ti ostao prazan.
Najveća promena ne nastaje onda kada konačno zakažeš pregled, odeš na trening ili kupiš sebi nešto lepo.
Ona nastaje onda kada prvi put osetiš da tvoj unutrašnji svet zaslužuje da bude naseljen tobom.
Da i ti postaneš neko o kome vredi voditi računa.
Ne zato što ćeš tada biti bolji roditelj, partner ili prijatelj.
Nego zato što si ljudsko biće čiji život nije sporedna priča u odnosu na živote drugih.
Možda je pravo pitanje manje: “Zašto toliko činim za druge?”
A mnogo više:
“Kada sam naučio da za mene može i da ne bude?”
