Psihodinamski pogled na nevericu, potisnutu ljutnju i teškoću da zauzmemo sebe u odnosima
Ponekad nas nečije ponašanje toliko iznenadi da ne znamo šta da kažemo. Ostajemo zatečeni, pokušavamo da razumemo šta se dogodilo i dugo se vraćamo na istu situaciju. Ne možemo da verujemo da je neko mogao tako da postupi prema nama.
„Ne mogu da verujem da je to uradila.“
„Kako je moguće da se tako ponaša?“
„Stvarno sam šokiran.“
Možda se i drugi čude zajedno sa nama. Potvrđuju da je to što nam se dogodilo neprihvatljivo, da nismo zaslužili takav tretman i da je ponašanje druge osobe zaista teško razumljivo.
Ipak, nekada se iza tog šoka krije još nešto. Ne samo iznenađenje zbog tuđeg ponašanja, već i teškoća da osetimo i izrazimo sopstvenu ljutnju.
Kao da je lakše biti šokiran nego ljut.
Ljutnja je osećanje koje nas suočava sa činjenicom da je neko prešao našu granicu, da nam nešto ne odgovara, da smo povređeni ili da ne želimo više da pristajemo na određeni odnos. Ona nas pokreće da nešto kažemo, odbijemo, zahtevamo ili napustimo.
Ali za neke ljude ljutnja nije jednostavno dostupno osećanje.
Možda su odrastali u odnosima u kojima nije bilo dozvoljeno naljutiti se na roditelja. Možda je ljutnja izazivala svađu, povlačenje ljubavi, osećaj krivice ili strah od odbacivanja. Možda su naučili da je mnogo sigurnije biti dobar, razuman, obziran i pun razumevanja nego pokazati nezadovoljstvo.
Tada se može dogoditi da osoba i u odraslim odnosima teško prepoznaje sopstveni bes. Umesto njega pojavljuju se zbunjenost, neverica, tuga ili razočaranje.
Kada partner nešto uradi što nas povredi, možda ne pomislimo: „Ljuta sam i ne želim da se ovo ponovi“, nego danima pokušavamo da razumemo kako je moguće da se to dogodilo. Tražimo objašnjenja, vraćamo razgovore, analiziramo okolnosti i pokušavamo da pronađemo smisao u ponašanju druge osobe.
Ponekad se čini da ćemo, ako dovoljno dobro razumemo drugoga, prestati da budemo povređeni.
Međutim, razumevanje drugoga ne mora da znači i prihvatanje njegovog ponašanja.
Kada je lakše razumeti drugoga nego zauzeti se za sebe
U nekim odnosima osoba je toliko usmerena na motive, osećanja i okolnosti druge strane da gotovo zaboravlja da proveri šta se u njoj samoj događa.
Možda partner nije imao lošu nameru. Možda je bio zbunjen, uplašen, nezreo ili nije umeo drugačije. Možda je imao svoje razloge.
Sve to može biti tačno, a da istovremeno ostane tačno i da nas je povredio.
Teškoća nastaje kada razumevanje drugoga postane način da se izbegne susret sa sopstvenim nezadovoljstvom.
Ljutnja ne mora da znači da drugoga ne volimo, da ga odbacujemo ili da želimo da ga povredimo. Ona može biti način da prepoznamo sebe u odnosu. Da kažemo: ovo mi ne odgovara, ovo me boli, ovo ne želim.
Osoba koja ne može da bude ljuta ponekad teško može i da postavi granicu. Čeka da druga strana sama shvati šta je uradila, da prepozna njenu povređenost i promeni ponašanje.
A kada se to ne dogodi, ponovo je šokirana.
Šok može da bude mesto na kojem ostajemo zaglavljeni
Naravno, postoje situacije u kojima je šok sasvim prirodna reakcija. Neka ponašanja su zaista neočekivana, nasilna ili toliko suprotna našem iskustvu da nam je potrebno vreme da ih obradimo.
Ali kada se isti obrazac ponavlja, kada nas različiti ljudi iznova zatiču svojim postupcima, možda vredi zapitati se šta nam se događa sa ljutnjom.
Da li je prepoznajemo? Da li je sebi dozvoljavamo? Šta zamišljamo da bi se dogodilo kada bismo je pokazali?
Možda se plašimo da ćemo povrediti drugoga. Možda ćemo biti proglašeni sebičnim, nezahvalnim ili teškim. Možda se plašimo da će druga osoba otići ako pokažemo nezadovoljstvo.
A možda nam je teško da prihvatimo i sopstvenu agresivnost, jer smo naučili da sebe doživljavamo kao osobu koja ne povređuje, ne napada i uvek pokušava da razume.
Ipak, prihvatiti da smo ljuti ne znači postati agresivan. Možemo biti ljuti, a da ne ponižavamo, ne kažnjavamo i ne povređujemo drugoga.
Možemo da volimo nekoga i da budemo ljuti na njega.
Možemo da razumemo njegove razloge i da ne prihvatimo njegove postupke.
Možemo da budemo razočarani, a da ne odustanemo od sebe.
Šta ako iza „ne mogu da verujem“ stoji „ne želim da mi se ovo događa“?
Možda je to jedan od važnijih pomaka u razumevanju sopstvenih odnosa.
Umesto da se beskonačno pitamo kako je neko mogao tako da postupi, možemo početi da se pitamo šta mi želimo da uradimo sa činjenicom da se tako ponašao.
Ne moramo odmah znati odgovor. Ne moramo doneti odluku, prekinuti odnos ili napraviti veliki sukob.
Dovoljno je da počnemo da prepoznajemo sopstveno nezadovoljstvo i da mu damo pravo da postoji.
Jer cilj nije da prestanemo da budemo iznenađeni tuđim ponašanjem. Niti da postanemo ljudi koji se lako ljute.
Cilj je da ne ostanemo zauvek u neverici, čekajući da se drugi ljudi promene, dok mi ne uspevamo da čujemo šta nam sopstvena osećanja govore.
Ponekad prvi korak nije da razumemo zašto je neko mogao tako da postupi prema nama, već da sebi dozvolimo da nam se to ne dopada.
