Zaljubljenost je jedno od onih iskustava u kojima nam se čini da smo pronašli nešto što nam je dugo nedostajalo. Druga osoba odjednom postaje posebno važna. Mislimo o njoj, pamtimo detalje razgovora, iščekujemo susrete, analiziramo poruke i tražimo značenje u sitnim gestovima. Njeno prisustvo može da nas raduje, a odsustvo da izaziva čežnju. Ponekad imamo utisak da se u našem životu pojavilo nešto što ga je učinilo življim.
Ali šta se zapravo događa kada se zaljubimo?
Psihoanaliza zaljubljenost ne posmatra samo kao reakciju na osobine druge osobe. Ona nas upućuje i na ono što u taj odnos unosimo iz sopstvenog unutrašnjeg sveta: ranija iskustva, nesvesne želje, fantazije, potrebe i očekivanja koja često ne možemo sasvim jasno da prepoznamo.
Ne zaljubljujemo se samo u osobu koju vidimo. Zaljubljujemo se i u ono što se u nama pokrene u susretu sa njom.
Freud je u svojim razmatranjima ljubavi ukazivao na značaj ranih objektnih odnosa u izboru ljubavnog objekta. Način na koji smo bili voljeni, iskustva bliskosti i odvajanja, kao i predstave o tome šta od drugog možemo očekivati, mogu imati značajnu ulogu u našim kasnijim izborima.
To ne znači da u svakom partneru tražimo roditelja, niti da je zaljubljenost samo ponavljanje detinjstva. Pre bi se moglo reći da u susretu sa novom osobom ponekad prepoznajemo nešto što nam je već psihički poznato. Neki način obraćanja, pogled, emocionalna dostupnost ili čak nedostupnost mogu probuditi osećanja koja imaju mnogo dužu istoriju od samog poznanstva.
Zato nas ponekad privuku ljudi koji nas podsećaju na ono što smo nekada imali, ali i oni koji nam nude mogućnost da konačno dobijemo ono što nam je nedostajalo.
Zaljubljenost i idealizacija
Jedna od važnih karakteristika zaljubljenosti jeste idealizacija. Osoba u koju smo zaljubljeni dobija posebno mesto u našem psihičkom životu. Njene osobine mogu nam izgledati izuzetne, njene reči imaju posebnu težinu, a njeno mišljenje o nama postaje naročito važno.
Freud je u tekstu O zaljubljenosti (1921), razmatrajući zaljubljenost i hipnozu, opisivao kako se ljubavni objekat uzdiže i postavlja na mesto ideala sopstva. Drugim rečima, osoba u koju smo zaljubljeni ne predstavlja nam samo nekoga koga želimo, već može postati i neko čije priznanje, ljubav i prihvatanje imaju posebnu moć da potvrde našu vrednost.
Zbog toga zaljubljenost može toliko da utiče na naš doživljaj sebe. Kada nas druga osoba vidi, želi i bira, možemo se osećati lepše, vrednije, zanimljivije i sigurnije. Kada se povuče ili ne uzvrati osećanja, možemo početi da sumnjamo u sebe.
Ponekad ne želimo samo drugu osobu. Želimo i da budemo osoba koju ta druga osoba želi.
Ipak, idealizacija ne znači da je sve što osećamo izmišljeno. Druga osoba zaista može imati osobine koje nas privlače, može nas inspirisati i probuditi u nama nešto novo. Psihička realnost zaljubljenosti nastaje upravo u susretu stvarne osobe i značenja koje joj pridajemo.
Zašto nam je ponekad važnije kako se osećamo pored nekoga nego ko je ta osoba?
Možda zato što u nekim odnosima prvi put ili ponovo doživljavamo nešto što nam je važno: da smo zanimljivi, da nas neko sluša, da imamo pravo na svoje misli, da možemo biti spontani, poželjni ili prihvaćeni.
Druga osoba tada postaje povezana sa jednim drugačijim doživljajem sebe.
To je jedan od razloga zbog kojih zaljubljenost može biti toliko intenzivna. Ne želimo samo da budemo sa nekim, već želimo da sačuvamo i ono što osećamo kada smo sa njim.
Ponekad je upravo to iskustvo ono čega se najteže odričemo.
Može li nam zaljubljenost nešto reći o nama?
Možda je jedno od najvažnijih pitanja koje možemo postaviti sebi kada se zaljubimo: šta se to u meni događa pored ove osobe?
Da li se osećam viđeno? Da li se osećam poželjno? Da li imam utisak da sam konačno pronašao nekoga ko me razume? Da li želim baš ovu osobu ili želim da budem izabran od nje? Šta bi za mene značilo kada bi mi uzvratila osećanja?
Ova pitanja nisu pokušaj da se zaljubljenost racionalizuje ili da se od nje oduzme njena lepota.
Naprotiv, možda nam omogućavaju da je doživimo potpunije.
Zaljubljenost nas može upoznati sa našim željama, ali i sa našim ranjivostima. Može nam pokazati šta nam nedostaje, šta priželjkujemo, šta nas pokreće i čemu se nadamo. Može nas vratiti nekim starim iskustvima, ali nam istovremeno otvoriti mogućnost za drugačiji odnos.
Možda cilj nije da prestanemo da idealizujemo, želimo ili maštamo. Niti da svako snažno osećanje odmah analiziramo dok ne izgubimo sposobnost da u njemu uživamo.
Možda je važnije da postepeno upoznajemo razliku između osobe koju stvarno susrećemo i onoga što u nju unosimo iz sopstvenog unutrašnjeg sveta.
Jer zaljubljenost nije samo priča o drugome. Ona je i priča o nama, o našoj istoriji odnosa, našim nesvesnim željama i našoj sposobnosti da ponovo budemo emocionalno pokrenuti.
A možda je upravo u tome i njena posebna vrednost: u susretu sa drugim ponekad otkrivamo delove sebe za koje nismo ni znali koliko su živi.
