Kada kažemo da se neko plaši seksualnosti, često pomislimo na stid od tela, intimnosti ili seksualnog čina.
Ali u terapiji se ponekad pokaže nešto sasvim drugo.
Ljudi se često ne plaše same seksualnosti. Plaše se onoga što bi njihova želja mogla da pokrene.
Neko se plaši da će izgubiti kontrolu.
Neko da će biti iskorišćen.
Neko da neće umeti da kaže “ne”.
Neko da će prvi put u životu želeti nešto što nije “dozvoljeno”.
A neko da će, ako sebi dozvoli da bude živ, ugroziti sliku o sebi kao dobroj, lojalnoj ili moralnoj osobi.
Tada seksualnost postaje mnogo više od seksualnosti.
Postaje mesto na kome se susreću želja, krivica, lojalnost, identitet i strah.
Ponekad ljudi nesvesno pronađu načine da taj konflikt uopšte ne moraju da rešavaju.
Povlače se iz odnosa.
Izbegavaju bliskost.
Postanu hronično umorni.
Uvek imaju važnije obaveze.
Ili telo počne da nosi deo tog konflikta.
To nije zato što je telo “problem”. Naprotiv. Ponekad ono pokušava da zaštiti osobu od nečega što doživljava kao nepodnošljivo.
Važno je razumeti da želja sama po sebi nije opasna.
Ono što često plaši jesu značenja koja joj pridajemo.
Ako u sebi nosim uverenje:
- “Ako poželim, izgubiću kontrolu.”
- “Ako me neko poželi, biću iskorišćena.”
- “Ako osetim privlačnost prema drugome, postaću loša osoba.”
nije čudno što će jedan deo mene pokušavati da želju utiša.
U psihoterapiji ne pokušavamo da “pojačamo seksualnost” niti da je “oslobodimo po svaku cenu”.
Pokušavamo da razumemo čega se osoba zapravo plaši.
Jer vrlo često iza rečenice:
“Plašim se seksa.”
stoji mnogo dublja:
“Plašim se šta će se dogoditi ako sebi dozvolim da želim.”
A upravo tu počinje pravi terapijski rad.
Ne sa seksualnošću.
Već sa pravom da budemo živi, da želimo i da pritom ne izgubimo sebe.
