Ponekad ljudi dođu na terapiju sa željom da se reše dela sebe.
“Hoću da prestanem da se plašim.”
“Hoću da ne budem toliko osetljiva.”
“Hoću da ne reagujem ovako.”
Kao da postoji neki deo njih koji je pogrešan i koji treba ukloniti.
Ali psihoterapija često otkriva nešto drugačije.
Simptom nije nastao zato što je osoba slaba.
Često je nastao zato što je neki deo nje pokušavao da je zaštiti.
Nekada je povlačenje bilo način da se izbegne povreda.
Nekada je ugađanje drugima bilo način da se sačuva odnos.
Nekada je kontrola bila odgovor na haos.
Nekada je hrana bila uteha kada nije bilo dovoljno utehe u odnosima.
Nekada je ljutnja bila jedini način da se zaštiti nešto veoma ranjivo.
Problem je što ono što nas je nekada štitilo može kasnije početi da nas ograničava.
Strategija koja je bila genijalno prilagođavanje u jednom periodu života može postati zatvor u drugom.
Zato u terapiji ne pitamo samo:
“Kako da se rešim ovog ponašanja?”
Pitajmo i:
“Čemu je ovo služilo?”
“Od čega me je ovo štitilo?”
“Koji deo mene je morao da pronađe baš ovaj način da preživi?”
Kada razumemo funkciju simptoma, ne znači da ga opravdavamo.
Razumevanje nije isto što i odustajanje od promene.
Ali teško je promeniti nešto što samo mrzimo.
Mnogo lakše menjamo ono što smo prvo uspeli da razumemo.
Možda deo nas koji danas izgleda kao prepreka nije neprijatelj.
Možda je to deo koji je nekada davno uradio najbolje što je umeo sa onim što je imao.
Cilj psihoterapije nije da postanemo neko drugi.
Cilj je da više ne moramo da živimo samo prema starim načinima preživljavanja.
Da proširimo mogućnosti.
Da umesto automatskih reakcija dobijemo izbor.
Jer iza mnogih simptoma ne nalazi se slabost.
Nalazi se istorija.
