Mnogi ljudi veruju da imaju problem sa samopouzdanjem.
Ne javljaju se na sastancima.
Ne objavljuju ono što napišu.
Ne kažu šta misle.
Ne traže ono što žele.
Ne prilaze osobi koja im se dopada.
Kada ih pitate zašto, odgovaraju:
„Plašim se procene.“
Ali šta zapravo znači biti procenjen?
Na prvi pogled izgleda da se plašimo kritike.
Međutim, u terapijskom radu često se pokaže da je problem mnogo složeniji.
Ljudi se ne plaše samo da će biti viđeni kao loši.
Često se plaše da će biti viđeni uopšte.
Jer biti viđen znači pokazati nešto svoje.
Svoju želju.
Svoje mišljenje.
Svoju ambiciju.
Svoju seksualnost.
A upravo tu počinje problem.
Još kao deca učimo da određeni delovi nas nisu dobrodošli.
Nije poželjno da budemo previše glasni.
Previše zahtevni.
Previše ljuti.
Previše ponosni.
Previše radoznali.
A vrlo često nije poželjno ni da budemo previše privlačni, zavodljivi ili svesni svoje seksualnosti.
Mnogi ljudi su odrastali uz poruke koje nikada nisu izgovorene naglas, ali su se osećale:
„Ne ističi se.“
„Nemoj da privlačiš pažnju.“
„Šta će ljudi reći?“
„Nemoj da se praviš važan.“
„Nemoj da provociraš.“
Vremenom počinjemo da povezujemo vidljivost sa opasnošću.
Tada se javlja neobičan paradoks.
Čovek želi da bude primećen.
Želi da bude voljen.
Želi da bude poželjan.
Ali se istovremeno plaši svega što bi ga učinilo vidljivim.
Zato ostaje u pozadini.
Ne zato što nema želje.
Nego zato što ga je strah sopstvene želje.
U psihoanalizi se često govori da iza straha od isticanja stoji i strah od seksualnosti.
Ne nužno seksualnosti u uskom smislu.
Već seksualnosti kao životne energije.
Jer kada se istaknem, kada zauzmem prostor, kada pokažem ko sam, ja postajem vidljiv.
A kada postanem vidljiv, mogu biti poželjan.
Mogu izazvati zavist.
Mogu izazvati reakciju.
Mogu nekome zasmetati.
Mogu nekoga privući.
Za mnoge ljude upravo je to najdublji izvor nelagode.
Nije ih strah neuspeha.
Strah ih je posledica sopstvene životnosti.
Zato se ponekad iza skromnosti krije strah.
Iza povučenosti krivica.
Iza samokritike zabrana da budemo ono što jesmo.
Terapija tada nije učenje kako da budemo hrabriji.
Ona postaje mesto na kome polako učimo da podnesemo činjenicu da postojimo.
Da imamo želje.
Da imamo potrebe.
Da zauzimamo prostor.
Da budemo viđeni.
