Postoji jedna tiha, iscrpljujuća borba koju mnogi ljudi vode godinama, a da je ne prepoznaju kao borbu.
To nije borba sa drugima.
Nije ni borba sa okolnostima.
To je borba sa realnošću.
Sa onim što jeste.
I sa upornim, duboko ljudskim pokušajem da ono što jeste – postane nešto drugo.
Kada realnost ne odgovara unutrašnjoj potrebi
U nama postoji slika kako bi život trebalo da izgleda.
Kako bi ljubav trebalo da se oseća.
Kako bi bliskost trebalo da funkcioniše.
Kako bi ljudi trebalo da reaguju kada im kažemo: “usamljena sam”, “nedostaješ mi”, “teško mi je”.
I onda se sretnemo sa realnim ljudima.
Sa realnim odnosima.
Sa realnim granicama njihove emocionalne dostupnosti.
I počinje tiha unutrašnja napetost:
„Možda će se promeniti.“
„Možda će jednom razumeti.“
„Možda ako objasnim drugačije, ako budem jasnija, ako budem strpljivija…“
Borba koja troši više nego što izgleda
Borba sa onim što jeste ne izgleda uvek kao otvoreni konflikt.
Češće izgleda kao:
- previše objašnjavanja
- ponavljanje istih razgovora
- analiza partnera, roditelja, odnosa
- unutrašnje pregovaranje
- povremeni bes, pa povlačenje
- nada koja se ne gasi, iako nema novu hranu
Ispod svega toga često stoji jedna rečenica:
„Samo da bude drugačije, biće mi lakše da dišem.“
Realnost ne ulazi kroz argumente
Jedna od najtežih stvari u zrelosti jeste ovo:
Realnost ne menja oblik zato što je dobro objasnimo.
Ljudi ne postaju emocionalno dostupni zato što smo precizno objasnili koliko nam nedostaju.
Odnosi ne postaju topliji zato što smo jasno rekli šta nam treba.
I tu nastaje veliki sudar:
između onoga što znamo da nam treba
i onoga što se u realnosti zapravo dešava.
Gubitak iluzije kao oblik tuge
Kada prestane borba sa onim što jeste, često se ne oseća olakšanje odmah.
Češće se javlja tuga.
Jer nešto mora da se pusti:
- slika odnosa koji smo želeli
- potencijal koji smo godinama održavali
- ideja da će se drugi „probuditi“ u našoj potrebi
To je oblik žaljenja koji se ne prepoznaje uvek kao žaljenje.
Ali jeste.
Ono što ostaje kada borba stane
Kada se borba sa realnošću malo smiri, pojavljuje se nešto drugo.
Ne odmah jasno.
Ne odmah stabilno.
Ali polako:
- jasniji osećaj sebe
- preciznije prepoznavanje šta boli
- manje unutrašnjeg pregovaranja
- više iskrenog uvida: „meni ovo nije dovoljno“
I to je mesto koje može da bude bolno, ali i istinito.
Ne radi se o prihvatanju svega
Prihvatanje realnosti ne znači pristajanje na sve.
Ne znači ostanak u svemu.
Ne znači odustajanje od sopstvenih potreba.
Znači nešto suptilnije:
prestati da se iznutra borimo sa onim što se ne menja,
kako bismo mogli jasnije da vidimo šta mi zapravo želimo.
Pitanje koje ostaje
Možda najvažnije pitanje nije:
„Kako da promenim druge?“
Nego:
„Šta ja radim kada shvatim da su neki odnosi takvi kakvi jesu?“
Tu počinje druga vrsta života.
Manje borbe.
Više jasnoće.
I vrlo često – više istine.
