“Ko kaže da nema sukobe sa braćom i(li) sestrama nešto krije”
Odnosi u porodici između roditelja, roditelja sa decom, decom međusobno imaju ogroman uticaj na razvoj ličnosti svakog pojedinca. U psihološkoj literaturi akcenat je mahom na odnosu između roditelja i deteta, mada se sve više u obzir uzima i uticaj odnosa između braće i sestara na razvoj ličnosti. Odnos između braće i sestara u porodici često predstavlja model za brojne druge vrste odnosa u životu. To je prva socijalna relacija u životu. Odnos sa vršnjacima u školi obojen je kvalitetom odnosa između braće i sestara u porodici. Odnos sa vršnjacima, sa kolegama na radnom mestu, sa partnerom, prijateljima zasićen je stvarima koje su se dešavale među braćom i sestrama.
Odnosi sa braćom i sestrama su složeni, mogu biti pretežno prijateljski, zasnivati se na poverenju, zajedništvu, a mogu i imati karakter rivaliteta, zavisti, lubomore, pa i neprijateljstva. Najčešće odnos odlikuje sve to u isto vreme. Ne postoji odnos koji ne sadrži i pozitivna i negativna osećanja, a što je odnos intenzivniji, intenzivnija su i osećanja i izazov da tolerišemo tu oprečnost uz predominaciju pozitivnog. Teme u vezi ove vrste odnosa su: rivalitet, rođenje mlađeg deteta, identifikacija, ljubav i vezanost.
Porodicu i odnose u njoj prave svi članovi. Svaki član ima ulogu u porodicu. Tako uloga bebe i jedinog deteta prerasta u ulogu starijeg deteta kada porodica dobije novog člana koji dobija ulogu mlađeg. Istraživanja pokazuju da kod dece raste agresivnost kako prema bebi, tako i premam mami kada stigne novi član. Neki autori smatraju da je rođenje brata ili sestre trauma za starije dete i nazivaju ga “univerzalnom traumom”. Dete se suočava sa narcističkim povredama- pitanje jedinstvenosti i zamenljivosti i dete se nalazi na “teškom mestu” jer se svet deteta dramatično menja. Za decu koja su na mlađem uzrastu kada stigne novi član posebno je teško pitanje “zamenljivosti” i ko su sada oni kada je neko zauzeo njihovu poziciju. Pored naziva univerzalna trauma dodaje se i nastavak- univerzalna trauma neunikatnosti. Razrešenje traume dolazi sa vremenom i znanjem.
Porodica utiče na ličnost tako što postoje očekivanja prema svakom članu. Na primer neretko se očekuje da starije dete brine o mlađem, da bude “razumnije”, dok mlađe dete ne dobija isti paket očekivanja. Paket očekivanja dobijaju deca i u odnosu na pol. U porodici se deca obeležavaju i etiketiraju na razne načine, tako da jedno dete može biti zlatno dete, vredno, sposobno, sa uvek ispravnim delanjem. Nekoj deci se zalomi da dobiju ulogu “žrtvenog jarca”, “crne ovce”, “gubitnika”, “smotanka”, spisak može ići u nedogled. U svakoj porodici postoje eksplicitna ili implicitna očekivanja o prvorođenom i svakom sledećem detetu, kao i polu i nekim karakteristikama, osobinama, ponašanju koje ide uz datu ulogu i vremenom takva očekivanja utiču na identitet i način komunikacije. Dešava se da se očekivane karakteristike i stvarne karakteristike neke osobe podudaraju, ali se dešava da nije tako. Teško breme znaju da predstavljaju ovakva očekivanja kasnije u životu.
Porodica uverenjima utiče na karakter pojedinca, ali i na karakter veza koje se grade među braćom i sestrama. U svakoj porodici postoje očekivanja o tome kakav je kvalitet odnosa među srodnicima, da li se menja i na koji način tokom života i može biti takav da podrazumeva dobre odnose, ali i loše. Ovakva uverenja se prenose generacijski. Mogu da nastanu posmatranjem stanja u porodici u kojoj neko živi. Na osnovu odnosa koji postoje među starijim generacijama, zaključuje se o odnosima uopšte. Kakvi su odnosi između roditelja i njihove braće ili sestara najverovatnije će biti i odnosi među decom. Na odnos pored “programa” koji porodica određuje za decu, utiče i redosled rođenja, razlika u godinama, odnos među roditeljima, pol, karakteristike deteta, itd.
Mnogo je ljudi koji su zadovoljni ulogama, očekivanjima i pravilima, ali je mnogo i onih koji nisu. Teško im je da ostvare odnos sa bratom ili sestrom za koje imaju doživljaj da su bili bolje pozicionirani u porodici ili da su stvari dobijali lakše. Ponekad se problemi odnosa “rešavaju” time što odnos ne postoji, negira se bilo kakva problematika, itd. Veze su nekompletne, nezadovoljavajuće, prekinute, itd.
Ponekad je teško razmišljati o uverenjima, očekivanjima i ulogama koje ste dobili u porodici i bavite se odnosom, ali je korisno. Ponekad to nisu prijatne uloge i iskrisnu bolna osećanja, ljutnja, krivica, žal za propuštenim, itd. Tema kojoj je korisno posvetiti vreme je i to kako braća i(li) sestre gledaju na vašu ulogu. Nije lako nositi se ni sa time da smo mi bili “teški” za njih. Analizirajte vaš odnos. Kakva psihodinamika ga odlikuje? Postoje li neki konflikti? Kakvi su efekti vašeg odnosa na razvoj vaše ličnosti, druge odnose i vaš život?
