Postoje odnosi, poslovi, životni izbori, pa čak i slike o sebi u koje godinama ulažemo mnogo više nego što iz njih dobijamo. Ulažemo vreme, pažnju, trud, nadu, želju i veliki deo svoje psihičke energije. I često, uprkos tome što osećamo da nas to iscrpljuje, nastavljamo da ulažemo.
Možda zato što još uvek čekamo da se nešto promeni. Da nas neko konačno vidi, razume, prepozna ili zavoli na način koji nam je potreban. Da posao u koji smo uložili godine konačno postane mesto na kojem ćemo se osećati vredno. Da ćemo, kada ostvarimo ono što smo sebi zadali, konačno postati zadovoljni sobom.
Ponekad, međutim, više ne ulažemo u ono što zaista postoji, već u mogućnost da to jednog dana postane nešto drugo.
U partnerskim odnosima to može izgledati kao neprestano pokušavanje da dopremo do osobe koja je emocionalno nedostupna. Analiziramo njene postupke, tražimo objašnjenja, prilagođavamo se, čekamo pravi trenutak. Svaki mali znak pažnje može ponovo da probudi nadu. Kao da će dovoljno ljubavi, strpljenja i razumevanja konačno učiniti da se druga osoba pojavi u odnosu.
Slično se može događati i u odnosu sa roditeljima. Odrastemo, ali jedan deo nas nastavlja da čeka priznanje, toplinu ili razumevanje koje možda nikada nismo dobili. I dalje pokušavamo da budemo dovoljno dobri, uspešni, razumni ili poslušni. Kao da će se, ako ovog puta sve uradimo kako treba, nešto u tom odnosu konačno promeniti.
Ponekad se ista dinamika prenosi i na posao. Ostajemo u sredini u kojoj nismo prepoznati, čekamo priznanje koje izostaje, ulažemo dodatni napor kako bismo dokazali svoju vrednost. Nije uvek reč o tome da ne znamo da postoje druga mesta na kojima bismo mogli biti zadovoljniji. Možda nam je važno baš to mesto na kojem nismo dobili ono što nam je bilo potrebno. Kao da bi odlazak značio da smo odustali od mogućnosti da konačno budemo prepoznati.
A onda postoji i ulaganje u sopstvenu sliku o sebi.
Možemo godinama pokušavati da budemo osoba kakva smo nekada zamislili da moramo biti. Uspešni, jaki, samostalni, uvek dostupni drugima, bez prava na slabost i grešku. Možemo se držati predstave o sebi koja nam više ne odgovara, ali od koje ne odustajemo jer ne znamo šta bi ostalo kada bismo je napustili.
Šta je zajedničko svim ovim iskustvima?
Možda to što ne investiramo samo u osobu, posao ili predstavu o sebi. Investiramo i u fantaziju o tome šta će se dogoditi ako dovoljno dugo i dovoljno uporno budemo ulagali.
Ako budem dovoljno dobra, biću voljena. Ako budem dovoljno strpljiva, neko će se promeniti. Ako budem dovoljno vredna, biću prepoznata. Ako ostvarim sve što sam zamislila, konačno ću biti zadovoljna sobom.
U psihodinamskom razumevanju, naši sadašnji odnosi nisu uvek samo odnosi sa ljudima koji su pred nama. U njih unosimo i iskustva ranijih odnosa, očekivanja, razočaranja i potrebe koje možda nikada nisu dobile odgovarajući odgovor. Ono što nam je poznato ne mora nužno biti i ono što nam prija. Ponekad nas upravo poznatost određenog odnosa zadržava u njemu, čak i kada nam nanosi bol.
Freud je govorio o ponavljanju kao načinu na koji se nerazrešena iskustva vraćaju u sadašnjosti. Melanie Klein je ukazivala na značaj unutrašnjih objekata, odnosno načina na koji iskustva odnosa sa važnim osobama nastavljaju da žive u našem unutrašnjem svetu. André Green je kroz koncept mrtve majke opisivao posebno bolno iskustvo deteta čiji je emocionalno prisutan roditelj postao psihički nedostupan.
Ovi koncepti mogu nam pomoći da razumemo zašto neki odnosi nastavljaju da zauzimaju toliko prostora u našem unutrašnjem životu, čak i kada nam stvarnost ne daje mnogo razloga da u njima ostanemo.
Ipak, možda je najteži deo ovog procesa nešto drugo.
Odustajanje od objekta ne znači samo prihvatanje da druga osoba neće postati drugačija, da posao neće postati ono čemu smo se nadali ili da nećemo ostvariti sliku o sebi koju smo nekada imali. To znači i odustajanje od fantazije koja nas je dugo održavala.
Jer ako prestanem da čekam da me roditelj razume, šta ću sa svim tim godinama čekanja? Ako prestanem da pokušavam da doprem do partnera, šta će biti sa mojom nadom da će me konačno izabrati? Ako napustim posao u kojem sam toliko dugo pokušavao da dokažem svoju vrednost, kako ću razumeti sve ono što sam u njega uložio?
Možda zato ponekad nije najteže videti da nam se ulaganje ne vraća. Najteže je prihvatiti da se ono možda nikada neće vratiti u obliku u kojem smo ga očekivali.
To ne znači da je sve što smo ulagali bilo uzaludno. Naša sposobnost da volimo, da budemo posvećeni, da radimo, stvaramo i nadamo se nije bila pogrešna. Ali možda je došlo vreme da se zapitamo gde tu sposobnost usmeravamo.
Jer nije svaki objekat vredan našeg daljeg ulaganja. I nije svako odustajanje poraz.
Ponekad je potrebno oplakati ne samo ono što nismo dobili, već i ono čemu smo se toliko dugo nadali. Tek tada možda možemo da oslobodimo prostor za odnose, poslove i načine života u kojima nećemo morati neprestano da dokazujemo da zaslužujemo da postojimo.
Možda je jedan od važnih zadataka odrastanja upravo u tome da naučimo da razlikujemo ono što želimo da oživimo od onoga što je zaista živo.
I da deo svoje psihičke energije, koju smo toliko dugo ulagali u čekanje, konačno vratimo sebi.
