Mnogo je ljudi kojima je teško da kažu ne. Neki ljudi kada uspeju da kažu ne mogu dodaju tome mnogim izgovora i dugo obrazlažu pravdajći se zašto nešto ne mogu. Kao da je njihova obaveza da svima i svemu kažu da. Mnogi kažu da kada misle ne i stalno su zauzeti jer ne mogu da odbiju ništa, tačnije nikog. Često sa ljudima sa kojima radim razgovaram o teškoćama i mukama koje osećaju jer im je teško da kažu ne i to me je inspirisalo da pišem na ovu temu. Muke se kreću od emocionalnih do praktičnih problema. Neko je ljut i agresivan, ali prema sebi ili je tužan i depresivan, neko ispoljava psihosomatske tegobe, a neko otplaćuje ratu za kredit prijatelju jer ne može da ne odgovori na tuđe potrebe. Da li je vama teško da kažete ne?
Biti pristojan, ljubazan i nesebičan su pozitivne osobine koje retko ko dovodi u pitanje. Ali ako pristojnost pravi probleme i ako se ne ponašate onako kako želite već onako “kako bi trebalo”, a pri tom se izjedate u sebi i bes okrećete ka unutra nije loše da se zapitate zašto to radite. Nije loše ni da uradite nešto kako bi to promenili. Ljudi koji imaju problem da kažu ne često ostavljaju utisak jako finih, uglađenih i kulturnih osoba. U mnogim situacijama dosta toga se i dobija pomoću ovih osobina. Ali ima jedna izreka koja kaže “nešto je dobro, dok nije dobro”. Ova izreka bi se mogla odnositi na dobitke i gubitke ljudi kojima je teško da kažu ne. Zreo odnos između ljudi podrazumeva i žrtvovanje, prihvatanje stvari koje nisu prijatne, ali uvek je pitanje mere i osećanja bitno.
Kakvi su ljudi kojima je teško da kažu ne
Kakvi su ljudi koji ne mogu da odbiju nekoga? To su ljudi koji rade nešto što ne žele i imaju osećaj da je nemoguće postupiti drugačije, kao da imaju samo jednu kartu sa kojom mogu da igraju. Ponekad mogu delovati i naivno i biti žrtve manipulatora. Mogu lako da uđu u odnos sa sumljivim ljudima i budu prevareni i izmanipulisani. Postoje ljudi koji ih koriste jer se često među ljudima i stvaraju veze između komplementarnih “patologija”. Ljudi koji imaju problem da kažu ne često održavaju brojne kontakte sa ljudima koji im ne prijaju. Nisu im nepoznati nezdravi odnosi koje odlikuje stalna strepnja i strah da će drugi prekinuti odnos ako ih odbiju za nešto. Ponekad im je teško da veruju nekome ko je ljubazan jer ne veruju da je autentučno takav, projektujući u takve ljude ono što sami rade. Prema ljudima koji olako kažu ne često imaju mišljenje da su jako bezobrazni ili im se dive zavideći ima što mogu nešto što njima izgleda kao nemoguće. Paradoks je da ljudi koji se plaše da kažu ne, kako ih drugi ne bi odbacili su ljudi koji najčešće odbacuju druge. Strah može da vodi do zavisnosti, ljubomore, nasilnog ponašanja, a ovi obrasci i emocije do toga da ih drugi stvarno odbace od sebe.
Zašto je teško reći ne
Logično se nameće pitanje zašto neko radi nešto što mu ne prija i što ne želi. Ljudima je teško da kažu ne zbog straha. Plaše se da bi mogli da razočaraju nekoga, dožive odbacivanje ili prekid odnosa, dožive nečiju ljutnju ili je sami iskuse, povrede nečija osećanja ili ostave utisak o sebi kao o nepristojnoj osobi. Izbegavaju se neprijatna osećanja sa kojim čovek nije naučio kako da se nosi. Najveći broj ljudi će reći da kada to ne misli da bi ostao u vezi sa osobom koja traži ono što bi najradije odbili. Jedno istraživanje je pokazalo da i ljudi koji smatraju da im nije teško da kažu ne, kada se nađu u realnoj situaciji ipak ga sa teškoćom izgovaraju, a i pokazalo se da u realnim situacijama češće kažu da i kada ne misle tako. Jedna od bazičnih ljudskih potreba je potreba za pripadanjem. Svi ljudi se plaše da budu odbačeni, ali razlikuje se stepen straha. Svako ima različita iskustva odbacivanja i predstavu o osećanjima koja bi iskusio kad bi se to desilo. Za nekog bi to značilo da je osoba koju je nemoguće voleti, za nekoga da će ostati sam i usamljen, bezvredan, itd.
Deca žele da ih odrasli vole, neophodna im je ljubav i prihvatanje kako bi zdravo odrastali. Odrasli mogu zbog svojih strahova, nedovoljno vremena, uverenja koja imaju a koja su poneli iz svog detinjstva i sredine u kojoj žive da negativno reaguju na detetovo ne. Deca izbegavaju svaku mogućnost da izgube roditeljsku ljubav. Ako dete nešto radi i kao reakciju dobije neprihvatanje, odbijanje ili odbacivanje i oseti da gubi ljubav težiće tome da je povrati po svaku cenu. Neće govoriti ne kako ne bi doživelo odbačenost i osećanja koja je prate, ali će i odrasti u osobu kojoj je teško da kaže ne. Ono što su roditelji za dete kasnije postaje model koji očekuju od drugih. Ako neko odraste u sredini u kojoj se plašio da će biti odbačen ako kaže ne nastaviće da se plaši da će biti odbačen i od drugih ljudi tokom života. Brige se nose u odraslo doba. Odrasli koji se plaše da kažu ne smatraju da će biti prihvaćeni samo ako prihvataju i rade ono što drugi žele jer su slušali i usvojili takvu poruku tokom odrastanja.
Moguće je i da nisu imali priliku da ispoljavaju ceo spektar osećanja u sigurnoj i podržavajućoj sredini i da nisu naučili kako da se nose sa nekim osećanjima koja bi mogli iskusiti ako kažu ne.
U nekim slučajevima pozitivna slika o sebi se održava na ovaj način. Retko kad sam čula od nekoga da se ponosi time što nema problem da kaže ne kada tako misli, a nebrojano puta sam od ljudi koji su došli na savetovanje čula koliko se ponose time što kažu da kada misle ne.
Kako reći ne (neki praktični saveti)
Nema univerzalnog recepta i koraka koje je moguće uraditi kako bi strahovi nestali i kako bi neko odbio nešto što bi da odbije. Ipak neke opšte smernice su sledeće.
Obično se preporučuje da se ne mogu, ne želim, neću izgovori bez objašnjenja, izvinjavanja, pravdanja, ali vodite računa o situaciji i u zavisnosti od situacije možete reći i zbgo čega. Nemojte lagati. Ako lažete verovatno je da ćete iskusiti krivicu, a često je krivaca osećanje koje pokušavate da izbegnete sa neiskrenim da. Budite ljubazni, možete se i zahvaliti na predlogu. Imajte na umu da se vrednost čoveka ne može meriti, posebno ne time koliko toga radi za druge. Vežbajte i počnite sa nekim situacijama koje su manje značajne, na primer u prodavnici. Pitajte nekoga za savet i objašnjenje kako on/a to radi. Ako nešto ne želite, nemojte reći da ćete razmisliti o tome, recite ne. Razmislite o osećanjima koja će doći kada kažete ne i kako se nositi sa njima i da li vredi uraditi nešto kako bi izbegli ta osećanja. Nemate samo jednu priliku, već mnoštvo njih da kažete ne, vežbajte! Ponekad će neko najbolje rezultate dobiti upravo vežbanjem i izvođenjem onoga što predstavlja problem. Dešava se da ljudi rade baš ono čega se plaše, ali to bude izvan njihovih mogućnosti i “preplavujuće” i to se može primetiti na osnovu toga što je takvo ponašanje neprirodno i napeto. Preporuka je da vežbate u situacijama koje su dovoljno izazovne, ali ne preplavljujuće.
Kada čoveku postane jasno zbog čega nešto radi on postaje spremniji i slobodniji da prestane sa time. Psihoterapija pomaže u tome. Ono što bi mogao biti cilj terapije je da čovek dobije slobodu i mogućnost da bira da li će reagovati na neki način ili ne, u ovom slučaju da dobije mogućnost da kaže ne, odbije nešto što ne želi i potrebe drugih ne stavlja ispred svojih. Na seansam često razgovaramo i analiziramo šta je teško u tome, šta plaši, šta bi moglo da se desi, šta razlikuje ljude kojima je to lako od onih kojima je teško. Ono što je lekovito u psihoterapiji i što može dati najbolje rezultate je nova vrsta odnosa koji se gradi između terapeuta i klijenta. Odnos u kome nema straha od odbacivanja, straha od toga da će konflikt dovesti do prekida odnosa je novi model za sve druge značajne odnose u životu. Psihoterapija je mesto gde je moguće izraziti sav spektar osećanja i ostati u dovoljno dobrom odnosu. Ako klijent i terapeut ostvare takav odnos, klijent u dalji život nosi nova očekivanja. Pričajući o osećanjima i doživljajući ih ljudi uče da se povežu sa njima i povećavaju slobodu da ih iskažu u svim svojim odnosima.
