Jedna izreka kaže da je najveća vlast koju čovek može imati vlast nad samim sobom. Vlast nad samim sobom najčešće podrazumeva da je neko sposoban da dobro kontroliše impulse, nosi se sa napetošću, ima odnose koji su stabilni i pretežno pozitivni.
Osoba koja dobro upravlja emocijama ne guši ih, već pokušava da ih razume, prepoznaje ih, razumeva zašto oseća to što oseća, razume zašto se drugi osećaju onako kako se osećaju, koristi energiju emocija da rešava probleme i konstruktivno delanje. Za takvu osobu važi da prvo misli, a onda radi, a ne obrnuto. Sa druge strane osoba sa slabije razvijenom sposobnošću doživi preplavljenost emocijama, impulsivno reaguje, ima doživljaj da je to što radi jače od nje, da je nešto obuzelo, ne misli o posledicama svojih postupaka, ima osećaj da nešto mora da uradi po svaku cenu.
Kao i druga ponašanja i osobine tako se i upravljanje emocijama proteže na kontinuumu od previše do premalo, a i tokom života može varirati.
Zamislite dete koje je palo i udarilo se. Oseća bolove i traži od negovatelja pomoć. Postoje tri uobičajena scenarija i jedan od njih odrasli odigravaju u odnosu sa povređenim detetom. Odrasli može reći kako to nije ništa. Dete oseća bol, ali i to da nije viđeno, saslušno i postaje nesigurno u validnost svojih osećanja. Druga mogućnost je da odrasli pravi paniku, uznemiri se možda i više nego dete, “histeriše” oko toga kako se to desilo, šta sad, itd. Treća mogućnost je da je odrasli smiren i uzima u obzir detetovu ranu, bol, stavi flaster, poljubi i uteši dete, objasni detetu da boli kada se udari, ali da bol prolazi, itd. Svako dete češće dobija jednu vrstu reakcije od roditelja nego druge dve. Ako neko tokom života najčešće dobija treću vrstu reakcija verovatno će biti u boljoj poziciji što se tiče mogućnosti da sebe umiri u stresnim situacijama.
Dobra vest je da se obrasci mogu promeniti i da se menjaju. Ljudi se formiraju i nastaju kroz odnos sa drugim bićem, a tako se kroz odnos sa drugim bićem mogu i promeniti. Učenje kako upravljati emocijama, umesto da one upravljaju nama zahteva vreme i vežbu. Da bi se nečim ovladalo potrebno je mnogo rada i prakse. Za početak treba vežbati sposobnost da se određena emocija prepozna i poveže sa događajima u životu, da se imenuje, da se iskusi i doživi. Kao i sposobnost da se zauzme distanca i pogleda iz objektivne perspektive situacija.
Psihoterapeut je kao roditelj u trećem slučaju. Sluša, razume, uzima za ozbiljno, prihvata i vremenom i klijent počinje da usvaja takav odnos prema sebi i internalizuje smiren i prihvatajući odnos i počinje da vlada i upravlja svojim emocijama. Počinje da planira, promišlja, zauzima distancu i sagledava situaciju iz objektivne perspektive.
