Ambivalencija predstavlja mešavinu ljubavi i mržnje koja postoji u svim značajnim odnosima. A pošto je odnos između roditelja i deteta jedan od najznačajnijih i najintezivnijih prisutna su i intenzivno pozitivna i negativna osećanja. Osećanja prema bilo kome i bilo čemu su mešavina pozitivnog i negativnog. Ljudi tokom života nauče kako da se nose sa oprečnim emocijama i dobro je kada su svesni različitih emocija i kada ne beže u jednu stranu. Mnogo je ljudi koji slabo tolerišu ambivalentna osećanja i stalno beže od jedne strane ambivalencije. Često roditelji ne prihvataju negativne emocije prema deci, a onda im se one vraćaju kroz brigu, anksioznost, napetost, strahove da će se detetu nešto dogoditi, izolaciju, itd. Potiskuju negativno, a pojačavaju pozitivnu stranu i postaju “roditelji perfekcionisti”. Standardi postaju takvi da ih je teško zadovoljiti.
Roditelji koji potiskuju jednu stranu ambivalencije (negativnu), kada je prirodno da osete negativne emocije, pa ih i osete nakon njih iskuse i krivicu. Dobar primer je majka koja sa ljubavlju neguje dete i odgovara na njegovo potrebe tokom dana, ali noćna buđenja je jako frustriraju. Mnoge žene se osećaju krivim ili postaju depresivne zbog ogorčenosti, iscrpljenosti i neprijateljskih misli koje imaju kada se tokom noći probude i osete negativne emocije. Dešava se da pošto govore o negativnim osećanjima koja imaju u vezi sa decom, žene prestanu da govore na tu temu jer ne žele ponovo da iskuse osećanje krivice koje govor o “drugoj strani medalje” u odnosu izazove kod njih.
Barbara Almond, psihoanalitičarka koja piše na temu ambivalencije materinstva ističe da je jako bitno da roditelji budu svesni ambivalencije kao normalne u svim odnosima i ne muče sebe zbog negativnih emocija. Ona zastupa i ideju da danas društvo nameće roditeljima da u odnosu treba da postoje samo pozitivna osećanja. Takva ideja prkosi zakonima logike, a i vodi brojnim štetnim posledicama. Trend u društvu koji nameće samo pozitivne misli i život bez neprijatnosti loše utiče na odnose sa najznačajnijim ljudima i lično blagostanje.
Kako je moguće stalno voleti i imati samo pozitivna osećanja? Kada se zamislimo nad tim pitanjem shvatimo da je odgovor nikako. Mnogo je roditelja koji pokušavaju da suzbiju negativna osećanja i na taj način prave veći problem i “teret” kako sebi, tako i deci. Kako bi “sve uradili kako treba” roditelji su napeti, pretvaraju se da su opušteni kada to nisu, ne dižu glas na dete kada su ljuti, očekuju od dece da rade ono što nije u skladu sa uzrastom i mogućnostima. Ne uživaju u roditeljstvu, ne prenose deci vrednosti, strahuju, a deca su zbunjena. Prisutna je tenzija i osećanje neuspeha u roditeljstvu, a nakon toga i krivica i depresivna osećanja.
Kakav je roditelj koji iskusi razočaranje, ljutnju, prezir, stid, strah, izneverenost? Normalan. Svaki roditelj je takav. Nema roditelja koji nije osetio negativna, bolna, neprijatna osećanja prema detetu. Takva osećanja nisu problem i prolazna su. Problem je kada se o njima ne govori, kada osoba kažnjava sebe jer ih je iskusila ili o njima “progovorila”.
Prihvatanje i normalizacija negativnih osećanja pomaže roditaljima da se opuste, oslobode krivice i uživaju u zdravom odnosu sa decom. Prihvatanje neprijatnih, bolnih, negativnih osećanja je ključ blagostanja i zdravih odnosa.
