Kako nastaje osećanje krivice i šta sa njim

Mnogo je ljudi koje se muče, osećaju nesrećno i depresivno jer veruju da su uradili nešto loše. Blokirani su ne znajući kako da napreduju u životu. Ali često su ti ljudi samo žrtve okolnosti. Kada verujemo da smo počinili neko sramno delo, nešto čega treba da se stidimo patnja dođe kao najlakša i najlogičnija opcija. Krivica je osećanje koje se nadovezuje na sramotu. Ophrvani krivicom ljudi pate mnogo više nego što bi trebalo.

  • Krivica zbog nečega što smo uradili. Naš postupak može da povredi nekoga tako što će mu izazvati fizički ili psihički bol. Ljudi najčešće osećaju krivicu kada su uradili nešto što doživljavaju kao loše. Krivicu će osetiti i neko ko smatra da je prekršio svoje moralno norme i vrednosti- krađa, varanje, laž. Krivica nagriza i kada ljudi urade nešto što su rekli da neće više- cigarete, alkohol, prejedanje, itd. Zajedničko za sve ove situacije je da je došlo do ponašanja koje okida krivicu. Krivica je pratilac ponašanja za koja smatramo da nisu u redu, ako izostaje može ukazati na patološko stanje. Problem nastaje i kada se nad krivicom neprestano ruminira. Ono što se desilo, ne može se izmeniti. Ako ste prekršili neke svoje vrednosti, moralno stanovište nije loše da potražite pomoć od nekoga ko će vam pomoći da u budućnosti izbegavate takve situacije. Ljudi često misle da drugi daju više značaja i posvećuju više pažnje njihovim delima nego što drugi to stvarno čine. Nekada se desi da nas muči nešto što mislimo da može da povredi nekoga, a da ta osoba to ni ne primeti.
  • Krivica zbog nečega što nismo uradili, a želeli smo. Nekada želja da nešto uradimo izaziva krivicu kao da smo to stvarno i uradili. Možda ste mislili i imali želju za osobom koja nije vaš partner. Niste počinili preljubu i držite se svojih moralnih standarda, ali osećate krivicu sa kojom je teško nositi se. Najčešće misli i želje koje vode ka osećaju krivice ljudi negiraju i pokušavaju da ih suzbiju. Pokušaj da se ovakve želje suzbiju najčešće daje suprotan rezultat i vodi ka ponašanju zbog kog imamo razlog za osećaj krivice. Najbolje i najkorisnije za nas je da priznamo da su se ovakve želje pojavile. One postoje i deo su nas. Prihvatajući ih možete nešto konstruktivno da uradite kako ih ne bi ostvarivali.
  • Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili. Prema kognitivnoj teoriji ako misliti da ste uradili nešto loše, a niste možete da osetite krivicu kao i da jeste, ponekad ček i veću. Izvor krivice je magično verovanje da ste mogli nekome da nanesete zlo svojim mislima. Ako ste poželeli da se rivalu desi nešto loše, što mu se nekim slučajem i desilo, možete iskusiti krivicu kao da ste stvarno odgovorni za to. Kao da su vaše misli mogle da dovedu do lošeg ishoda. Na nekom nivou znamo koliko je to nelogično, ali teško je osloboditi se magijskog uverenja. Pre nego što sebe počnete da izjedate krivicom- proverite da li se zločin stvarno desio. Ako primetite da sebe mučite ovakvim tipom krivice- vreme je da dobro testirate realnost.
  • Krivica što niste uradili dovoljno da pomognete nekome. Brinuli ste o bolesnom članu porodice ili ste ponudili pomoć rođaku koji je ostao bez kuće i posle dugo vremena u kome ste brinuli i pomagali osećate iscrpljenost i kao da nemate snage za više. Dali ste sve od sebe, žrtvovali se i osećate umor. Najčešće ovakva stanja iskuse profesionalni pomagači, ali i ljudi koji neformalno jako dugo pomažu nekome. Važno je odvojiti svoju želju da pomognete od straha i krivice ako smatrate da niste uradili dovoljno. Ako ne razdvojite želju da pomognete od straha od krivice ako to ne uradite možete biti samo više iscrpljeni i manje sposobni da pomognete.
  • Krivica jer vam ide bolje nego nekome. Krivica zbog preživljavanja je fenomen koji iskuse vojnici koji prežive u borbi u kojoj njihovi saborci ne prežive, takođe je prisutna i kod onih koji izgube porodicu, prijatelje, komšije u katastrofama i ostaju da žive sami. Ovaj tip krivice iskuse i najbolji učenici, kao i oni koji postižu veći uspeh od članova porodice, braće ili sestara. Kako bi “zaštitili” one od kojih vide da im bolje ide često se samodestruktivno ponašaju kako bi osigurali da neće uspeti. Ako se prepoznajete na ovom mestu podsetite sebe da vaš neuspeh neće učiniti ništa dobro onima zbog kojih bi da ne uspete- oni neće uspeti na taj način. Pomislite i na ponos koji oni mogu da osete zbog vas.

Krivica često vodi do toga da trošite više nego što želite, radite više, kupujete poklone, dozvoljavate drugima svašta, itd. Nemoguće je živeti bez krivice, ali možete je držati na razumnom nivou. Krivica nas opominje šta da radimo, a šta ne. Može da izvuče najbolje iz nas, ali i da nas izjeda i izvlači najgore.

Krivica je emocija. Prema kognitivnoj teoriji osećanje krivice je negativna emocija koja je posledica iracionalnih misli. Prema ovoj teoriji zadatak je da se iracionalne misli o tome kako nešto nismo smeli da uradimo prevedu u racionalne. Iza osećanja krivice su ovakve misli: Pogrešio/la sam. Nisam smeo/la to da uradim. Zbog toga sam loš/a i zaslužujem sve najgore. Ljudi sa ovakvim mišljenjem pretopstavljaju više lične odgovornosti nego što je ima, a manje odgovornosti drugih i ne uzimaju u obzir olakšavajuće okolnosti. Umesto toga treba da:

Razmatramo ponašanje u kontekstu ostalih događaja
Pripisujemo odgovarajući udeo lične odgovornosti
Pripisujemo odgovarajući nivo odgovornosti drugih
Uzimemo u obzir olakšavajuće faktore
Ne mislimo da nas čeka kazna i odmazda
Umesto osećanja krivice dolazi kajanje koje je posledica racionalnog mišljenja. Racionalno mišljenje nije apsolutističko i dogmatsko i umesto da mislimo kako nismo mislimo da bismo voleli da nismo, da bi bilo lepo da nije bilo tako, itd. Čovek koji se kaje treba:
Da se suoči sa bolom kajanja koji prati uvuđanje greške
Da traži, ali da ne preklinje za oproštaj
Da razume razloge za svoju grešku i ponaša se u skladu sa svojim uvidom
Da za štetu preuzme odgvornost i pristane da popravi ili nadoknadi štetu