Kada se deca izjašnjavaju kao uplašena ili kada ukazuju na ono što ih plaši, to treba da bude ozbiljno shvaćeno.Dešifrovanje dečijih strahova predstavlja postupak saznavanja šta ih stvarno ugrožava.
Istraživanje sprovedeno u našoj zemlji pokazalo je sledeće:
- Devojčice su uplašenije od dečaka
- Na pitanje čega se plaše- 36% dečaka daje odgovor da se ne plaši ničega, isti odgovor daje 22% devojčica
- Školska deca se najviše plaše školskog neuspeha, zatim nasilja, pa bolesti i smrti.
- Sukobi u porodici u većoj meri plaše devojčice
- Deca se plaše i budućnosti, profesora i samoće
Deca se plaše više nego odrasli. Postoje uobičajeni razvojni strahovi koji su sastavni deo razvoja psihičkog aparata, a to su:
- strah od komadanja
- strah od i zbog odvajanja
- strah od prljanja
- kastracioni strah
- strah od kazne nad ja
Za decu je sve što sreću u prvim godinama novo i nepoznato i izaziva strah, kao što i kod odraslih novo i nepoznato izaziva bojazan, oprez i nepoverenje. Deca iskustvom i uz pomoć roditelja uče šta jeste, a šta nije opasno. Dete pripisuje ljudske osobine stvarima i životinjama i odlikuje ga svemoć mišljenja. Svemoć mišljenja znači da je dete uvereno da je ono što je pomislilo i uradilo, tako da sve može da postane izvor straha.
Postoje strahovi koji su socijalno poželjni. Roditelji smišljeno uče dete da se boji nekih stvari- šporeta, utikača za struju, visine, itd.
Deca se često uče da se plaše poistovećenjem sa roditeljskim strahovima. Dete je stalni svedok emocionalnih reakcija roditelja i samo počinje pre ili kasnije da se plaši onoga čega se inače ne bi plašilo.
Valja nešto reći i o “pedagoškim” strahovima. Roditelji ponekad plaše dete da će ga odneti (romi, veštice), da će se razboleti, ostaviti dete, umreti. Preti se deci i lekarima, injekcijama, izbacivanjem iz kuće, itd. Ovakve zastrašujuće metode “vaspitanja” imaju jako negativan efekat na dete.
Na različitim uzrastima deca se plaše različitih stvari. Prvih 5,6 godina deca se najčešće plaše životinja, i to velikih koje mogu iznenada da se pojave krećući se. Sa godinama strah izazivaju sve manje životinje, pas ili vuk postaju sitne bube. Mala deca se plaše konkretnih stvari (najveći strah izaziva odvajanje i gubitak bliske osobe koja pruža sigurnost, oslonac i zaštitu) , a sa razvojem intelektualnih sposobnosti počinju da se plaše zamišljenih stvari kao što su kazna, osveta, smrt, itd. Kako se povećava kapacitet za poznavanje stvari, potencijalnih i realnih opasnosti menjaju se i strahovi deca.
