Britanski psihoanalitičar Donald Winnicott smatrao je da se jedan od najvažnijih zadataka razvoja ne sastoji u tome da postanemo uspešni, prilagođeni ili prihvaćeni, već da ostanemo u kontaktu sa onim što je autentično naše.
Po njegovom mišljenju, svako dete se rađa sa spontanim impulsima. Gladno je, ljuto je, radoznalo je, želi blizinu, želi da istražuje, želi da bude viđeno. Ti spontani pokreti predstavljaju početak onoga što će Vinikot nazvati autentičnim ili istinskim selfom.
Kada roditelj dovoljno dobro prepoznaje dete, njegove potrebe i osećanja, dete stiče iskustvo:
„Mogu da budem ono što jesam i svet će me primiti.“
Tada se razvija osećaj živosti, kreativnosti i unutrašnje stvarnosti.
Međutim, šta se dešava kada okolina ne može da podnese detetovu spontanost?
Kada dete dobija poruke:
- ne budi zahtevan,
- ne budi glasan,
- ne ljuti se,
- ne želi previše,
- ne ističi se,
- ne budi seksualan,
- ne razočaravaj druge.
Tada dete počinje da se prilagođava.
Prilagođavanje je neophodno za život. Problem nastaje kada ono postane važnije od autentičnosti.
Tako nastaje lažni self.
Lažni self nije laž u uobičajenom smislu. To je deo ličnosti koji zna kako da bude prihvatljiv, fin, uspešan i funkcionalan. Neki ljudi sa veoma razvijenim lažnim selfom deluju izuzetno uspešno. Imaju porodicu, posao, prijatelje i spolja deluje da je sve u redu.
Ali iznutra često osećaju:
„Ne znam više šta zaista želim.“
„Kao da živim tuđ život.“
„Sve radim kako treba, ali nisam srećan.“
Zbog toga mnogi ljudi dolaze na terapiju ne zato što pate od velikih simptoma, već zato što osećaju gubitak sebe.
Vinikot je verovao da je terapija prostor u kome čovek postepeno ponovo pronalazi svoj autentični glas.
To nije proces učenja novih veština.
To je proces skidanja slojeva prilagođavanja.
Terapijski rad tada više ne postaje pitanje:
„Kako da budem bolji?“
nego:
„Ko sam ja kada ne pokušavam da zadovoljim očekivanja drugih?“
Možda je upravo zato autentičnost toliko važna tema.
Jer najveći problem mnogih ljudi nije to što ne znaju šta osećaju.
Nego što su toliko dugo živeli prema tuđim pravilima da su prestali da veruju sopstvenom iskustvu.
A početak promene često izgleda veoma jednostavno:
prepoznati trenutak u kome prvi put kažemo sebi:
„Ovo zaista osećam.“
„Ovo zaista želim.“
„Ovo sam ja.“
Priča
Na terapiju je došla žena koja je na prvi pogled delovala kao da joj pomoć nije potrebna.
Bila je uspešna. Imala je porodicu. Ljudi su je voleli. Nikada nije pravila scene. Nikada nije bila „teška“. Znala je šta treba reći, kako se treba ponašati i kako da svi oko nje budu zadovoljni.
Samo je imala jedan problem.
Nije bila srećna.
„Ne znam šta mi je“, govorila je.
„Nemam razlog da budem nezadovoljna.“
To je ponavljala gotovo na svakoj seansi.
A onda je jednog dana pričala kako ju je prijateljica pozvala na vikend putovanje.
„Nisam želela da idem“, rekla je.
„Pa zašto si pristala?“, pitala sam.
Zastala je.
„Zato što je ona želela.“
„A ti?“
Ćutanje.
Posle nekoliko minuta rekla je:
„Ne znam.“
Nekoliko nedelja kasnije pričala je o poslu.
Prihvatila je projekat koji nije želela.
Zašto?
„Zato što su računali na mene.“
Zatim o majci.
Otišla je na porodični ručak koji nije želela.
Zašto?
„Zato što bi se uvredila.“
Zatim o mužu.
Pristala je na nešto što joj nije odgovaralo.
Zašto?
„Zato što njemu mnogo znači.“
Polako je počela da primećuje obrazac.
Na pitanje šta drugi žele imala je odgovor u sekundi.
Na pitanje šta ona želi nije imala odgovor.
Ne zato što je bila sebična.
Ne zato što nije imala želje.
Nego zato što je godinama živela toliko usklađena sa potrebama drugih da je izgubila kontakt sa sopstvenim unutrašnjim glasom.
Jednog dana došla je uznemirena.
Prijateljica ju je zamolila za uslugu.
Prvi put je rekla:
„Ne mogu.“
Prijateljica se naljutila.
Sedela je na terapiji puna krivice.
„Možda sam bila bezobrazna.“
„Možda jesam.“
„Možda sam loša osoba.“
Ali dok je pričala, na njenom licu se prvi put pojavilo nešto što ranije nisam videla.
Živost.
Nije bila srećna zbog sukoba.
Bila je srećna jer je prvi put uradila nešto što je bilo njeno.
Vinikot bi rekao da je godinama živela iz lažnog selfa.
Ne iz laži.
Nego iz dela sebe koji je naučio da bude ono što drugi očekuju.
Dobra.
Prilagođena.
Pouzdana.
Uvek dostupna.
Lažni self joj je pomogao da bude voljena.
Ali ju je udaljio od nje same.
Autentični self nije nastao tog dana.
On je bio tu sve vreme.
Samo je bio sakriven ispod slojeva prilagođavanja.
Zato je oporavak ponekad manje nalik učenju nečeg novog, a više podseća na sećanje.
Na polagano vraćanje sebi.
Na trenutak kada čovek prestane da pita:
„Šta treba da budem?“
i prvi put počne da pita:
„Šta ja zapravo želim?“
