Čovek je biće odnosa, u odnosu nastaje, u odnosu se može promeniti
Na predavanju na temu o posledicama zanemarivanja i zlostavljanja dece predavač je pričao o jednoj poznatoj glumici koja je kao dete bila zanemarivana i zlostavljana od strane roditelja. Na prezentaciji je stajala fotografija jako lepe, izuzetno sređene žene, uspešne u poslu kojim se bavila. Predavač je pričao o njenom detinjstvu, karijeri, brakovima, i komentar koji je meni bio jako zvučan i inspirisao me da obradim ovu temu bio je- šta je sa njom bilo kao sa odraslom ženom- bilo je to da je imala talenat da nepogrešivo odabere muškarce koji će se u početku veze ophoditi jako fino, da bi kasnije počeli da je zlostavljaju. Nepogrešivo je birala pogrešne. Ovaj fenomen se objašnjava time što osoba stupa u odnos sa onima koji imaju jako sličnu strukturu ličnosti uz nadu da će ovog puta biti drugačije, da će dokazati sebi da može da bude drugačije, da će uraditi nešto kako bi odnos bio bolji, popravljen i drugačiji ovog puta. Ali uglavnom se dešava da bude isto kao i prethodni.
Psihološke teorije o izboru partnera
Izbor partnera nije slučajan. Frojd o izboru partnera priča kao o ponovnom nalaženju. Ponovo se nalazi reprezentacija objekta, roditeljska figura- onakva kakva je doživljena od strane onog ko bira. Valja naglasiti da se ne biraju osobe koje su fizički slične kao mama ili tata (mada se i to često dešava), nego se bira reprezentacija, doživljaj odnosa kakav je bio. Kada je reprezentacija odnosa dobra, kada je odnos bio dovoljno dobar velika je verovatnoća da će i izbor biti takav. Ako je rani odnos bio razočaravajući i bolan dolazi do problema, osoba će težiti da ponovi i(li) ponavlja takav destruktivan odnos. Kada je primarni odnos prošao dobro osoba u život ide sa kapacitetom za ljubav i uzajamnost. Bira partenra za koga ima doživljaj da je pravi i ostvaruje sa njim zdrav, srećan i ispunjavajući odnos. Psihoterapija je mesto gde osoba može da rasvetli svoje reprezentacije, izbore, predstave i doživljaje koji upravljaju izborom partnera, pa i da nešto uradi povodom toga.
U psihologiji se govori i o izboru koji je nazvan “kontraizbor”. Osoba kao da bira po principu- samo da bude sušta suprotnost “reprezentaciji”. I ovaj izbor je obojen primarnim odnosom, samo u ovom slučaju se bira suprotnost.
Prema modelu primarnog odnosa može se birati i neko ko bi nadomestio ono što je nedostajalo. Takav izbor se naziva lečeća ljubav. Pod tim se podrazumeva da će neko birati sa nadom da će od novog odnosa dobiti ono što je falilo i nedostajalo. To može biti poštovanje, briga, ljubav, razumevanje, podsticanje, itd. Tipičan problem ovakvog izbora je što se mnogo nade polaže u lečeće karakteristike što najčešće vodi ka razočaranju i novom doživljaju da se stalno biraju pogrešni.
Zreo izbor partnera uključuje i emocije i razum. Racionalni deo izbora se uglavnom odnosi na procenu partnera u obavljanju socijalnih, fizičkih i porodičnih obaveza, dok se emocionalni odnosi na doživljaje i iskustva u ja-ti realciji. Ako se izbor pravi uglavnom uzimajući u obzir racionalno odnos može biti lišen uzbuđenja, erotike i zadovoljstva. Dominantno afektivan izbor može da zanemari bitne aspekte partnerske relacije kao što su razumevanje, podrška, prihvatanje različitosti, itd.
Strah od bliskosti
Zbog predstava, vrlo često nesvesnih, o partnerstvu i odnosu sa drugim kao o bolnom i razočaravajućem iskustvu, iskustvu koje će čoveku doneti mnogo patnje, nezadovoljstva, negativnih emocija ljudi često biraju partnere sa kojima je i nemoguće ostvariti bliskost i imaju doživljaj (potpuno tačan) da biraju pogrešne.
Prirodna ljudska potreba je da voli i bude voljen i da bude u odnosu sa drugim. Svaki čovek ima potrebu za partnerskim odnosom. Zbog straha da će doživeti razočaranje, izdaju,napuštanje, poniženje ili da će biti progutan u odnosu čovek sa takvim “skriptom” razapet je između prirodne potrebe i predstava o odnosu koje ima. Takva osoba je u dilemi šta da radi i kako da razreši taj sukob i pribegava nekoj od strategija kojom pokušava da pomiri potrebu za ljubavlju i potrebu da ne bude u “povređujućem” odnosu. Najčešće ljudi “rešavaju problem” tako što odaberu partnera koji im je daleko i nedostupan, pa i nema bojazni da će biti previše blizu. Mogu odabrati nekog ko je već u braku, kilometrima udaljen i ima neku osobinu ili karakteristiku za koju je jasno da predstavlja prepreku za blizak odnos. Taj neko može biti zatrpan poslom ili prosto emocionalno nedostupan u istoj kući. Odabran je kao neko ko može da zadovolji obe potrebe i potrebu za partnerstvom i potrebu da se ne bude u bliskom odnosu. Problem se može rešiti i tako što će neko imati više partnera, menjati veze čim dođu prva razočaranja, biti u odnosima koji su “ništa ozbiljno”. A dosta je i onih koji poriču potrebu za odnosom, guše i odbacuju emocije i ni ne stupaju u odnose. Svi ovi manevri i pokušaji da se životne zakonitosti prevare imaju cenu. Osoba nije zadovoljna, plaća negativnim emocijama, ne živi život koji je kvalitetan i u kome uživa i ima doživljaj da je neporešivo bira pogrešne partnere.
Kako psihoterapija pomaže
Kada su predstave o odnosu sa drugim ljudskim bićem bolne, kada je osoba na svojoj koži doživela takav model odnosa i ima predstavu da će i svaki sledeći biti takav (što je psihološka zakonitost) teško da će spontano promeniti takvu predstavu. Birajući slične partnere (sličnost je i kontraizbor i pokušaj da se nadomesti ono što nije valjalo i(li) je falilo) dobijaju se i slična iskustva. Još jedna psihološka zakonitost je da se odnosi ponavljaju ne bi li se njima ovladalo. Kao u primeru glumice sa početka teksta. Čovek teži da ovlada nečim ne bi li to popravio.
Logično se nameće pitanje kako pomoći sebi ako stalno biram pogrešne partnere. Odgovor je da nije lako. Rad sa dobrim stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja može da da dobre rezultate. Na psihoterapiji se analiziraju predstave o partnerstvu kao o povređujućem iskustvu, govori se o strah od razočaravajućeg odnosa i fantazijama (uglavnom su nesvesne i osvešćuju se) da će sigurno odnos biti takav. Ono što je takođe lekovito je izgradnja odnosa sa psihoterapeutom i mogućnost da se takav ljudski odnos razvije i sa drugim ljudima van psihoterapijskog setinga. Nepovoljna iskustva na ranom uzrastu ostavljaju trag. Nije lako o njima pričati, nije lako dati poverenje drugoj osobi i podeliti iskustvo. Nije lako, ali je deljenje iskustva lekovito.
Zamislite da vas neko pita za savet o čemu posebno voditi računa prilikom izbora partnera šta biste odgovorili? Sa klijentima koji imaju doživljaj da biraju pogrešne često zaključim da sami odlično znaju kako to rade. Neretko sam bila u prilici da zatražim da me nauče toj veštini i da mi potanko opišu kako to izgleda (šta tačno i konkretno) treba raditi da bi imao doživljaj da biraš pogrešne. Vrlo verovatno treba uraditi skroz suprotno da bi se odabrao neko za koga neće postojati doživljaj da je pogrešan i sa kim je moguće ostvariti zreo odnos. Nakon toga sledi pitanje zašto onda to ne rade. Odgovor na ovo pitanje je malo teže dobiti.Svaka osoba ima odgovor koji je lično njen.
Psihoterapija pomaže tako što sa novom predstavom i reprezentacijom odnosa čovek može da ponese novi model u život, da proširi kapacitet za bliskost, proradi starhove, analizira njihovo poreklo, dođe do nekih uvida koji mu mogu pomoći da izađe iz začaranog kruga.
