Svako dete može biti žrtva maltretiranja, ipak neka deca će se pre naći na meti vršnjaka nego neka druga.
U ovom tekstu navešću koje to karakteristike, osobine i(li) obrasce ponašanja odlikuju decu koja imaju veću šansu da osete agresiju vršnjaka na svojoj koži. Pisaću i o tome šta se može uraditi kako bi pomogli detetu koje doživljava maltretiranje.
Maltretiranje je traumatično iskustvo koje ostavlja dugoročne posledice na žrtvu. Dete koje je maltretirano pati i ispoljava sve znake stresa, najčešće bol u glavi i stomaku. Deca pod stresom vrlo često izjavljuju kako ih boli stomak ili glava. Deca koja su žrtve nasilja sebe vide u negativnom svetlu, manje su popularna, socijalno adaptirana i vešta, manje srećna i zadovoljna nego njihovi vršnjaci koji nikada nisu bili žrtve nasilja.
Deca koja iskuse vršnjačko maltretiranje u najvećem broju slučajeva reaguju kao da se ništa ne dešava. Kada se maltretiranje desi deca na ono što im se događa mogu reagovati agresivno, nonšalantno ili bespomoćno. Jedna studija je i pokazala da 70% dece kada iskuse maltretiranje ne uzvraćaju, ne reaguju i ponašaju se kao da se ništa i ne dešava. Znatno manji broj dece pokušava da se odbrani ili postaje agresivnije. Razlika postoji između dečaka i devojčica. Dečaci češće reaguju agresijom na agresiju, a devojčice bespomoćnošću.
Definicije vršnjačkog maltretiranja ističu da je neravnoteža moći u središtu dinamike nasilja i da mora da postoji razlika u moći i odnos u kome se onaj ko se oseća jače i moćnije prema onome koga doživljava kao slabijeg ophodi sa ciljem da ga povredi, dok se sa druge strane žrtva oseća bespomoćno i kao da nema načina da zaštiti sebe i odbrani se. Maltretiranje je zadirkivanje, omalovažavanje, pretnje, udarci, krađe i drugi direktni napadi.
Brojne studije su sprovedene o tome kako vršnjaci vide decu koja trpe maltretiranje. Vršnjaci ocenjuju da se maltretirano dete najčešće ponaša kao da se ništa ne dešava, ostaje mirno i kao da mu nije stalo do toga u kakvoj situaciji se nalaze. U jednom istraživanju od dece je traženo da nacrtaju scene maltretiranja i analiza crteža pokazuje da deca nasilnike prikazuju kako uživaju i nasmejani su, a žrtve kako su ponižene na neki način.
Karakteristike dece koju vršnjaci maltretiraju
Na meti vršnjačke agresivnosti naći će se deca koja se po bilo čemu razlikuju od vršnjaka, deca koja teško upravljaju sopstvenom agresivnošću neadekvatno je ispoljavajući (bilo da je potiskuju i ne pokazuju ni na kakva način, bilo da burno i imuplsivno reaguju u većini situacija), zatim deca koja su nesigurna, submisivna, anksiozna, često plaču, prezaštićena deca, itd.
Deca koja se razlikuju od vršnjaka po bilo čemu su deca koja mogu postati žrtve. Oni su posebno rizična grupa jer druga deca ne razumeju zašto se ponašaju ili izgledaju drugačije. Vrlo često su deca sa posebnim potrebama žrtve maltretiranja. Zanimljiv je podatak da deca koja imaju najizraženije smetnje u razvoju se ne nalaze na meti nasilnika jer deca sklona maltretiranju drugih procenjuju da između njih postoji ogromna razlika u moći. Deca koja su drugačija na bilo koji način, dolaze iz druge kulture, nadprosečno su inteligentni ili na neki drugi način daroviti su potencijalne mete za nasilnike, kao I deca koja su gojazna, pothranjena, jako visoka ili jako niska, upadljivo atraktivna, kreativna, neuobičajeno odevena ili se razlikuju na bilo koji drugi način. Vršnjačka grupa deluje formativno, što znači da sve što se ne uklapa u opšteprihvaćene norme ponašanja teži da promeni kako bi bilo uklopljeno. Ponekad je maltretiranje način na koji vršnjaci “pokušavaju” da dete uklope u vršnjačku grupu kako bi se ponašalo kao “tipičan predstavnik grupe kojoj pripada”.
Dete koje je depresivno, anksiozno ili ima neke druge psihičke probleme pre će se naći na meti nego neko drugo dete. Nisko samopoštovanje, sramežljivost, nesigurnost, nervoza, pasivnost, nesposobnost da se izraze sopstvene potrebe i zauzme za sebe su karakteristike koje imaju deca koja će najpre postati žrtve nasilnih vršnjaka. Ove karakteristike kao da signaliziraju drugoj deci da su laka meta. Neki autori dele žrtve vršnjačkog maltretiranja na pasivne i provokativne. Pasivne žrtve rade sve kako bi izbegli da nasiljem razreše konflikt. I kada su fizički sposobni da se odbrane ne pribegavaju sredstvima koja sadrže nasilne elemente kako bi se branili. Pasivne žrtve su upravo opisane, a provokativne odlikuje konbinacija anksioznosti i agresivnosti. Oni kao da provociraju antagonizam kod vršnjaka i kao da uživaju u agresivnim situacijama koje uspevaju da “naprave”.
Provokativne žrtve se opisuju kao izrazito agrsivna deca. Lako se ljute, hiperaktivni su, često su u nevoljama i druge uvlače u njih, ponašaju se ekstremno. To su deca za koje se može reći da su “palidrvca”, impulsivno i burno reaguj na slučajne i nenamerne fizičke “susrete”. Ponašanja koja provociraju drugu decu su i hvaljenje, uznemiravanje, iritiranje drugih, zadirkivanje i slična društveno neprimerena ponašanja. Takva deca i kada dožive nasilje nastavljaju sa provociranjem. Postoji podatak da 15% žrtava maltretiranja su žrtve koje se nazivaju provokativne žrtve. Nasilna deca i izjavljuju kako biraju vršnjake koji će reagovati burno, ali da znaju da će te reakcije biti smešne i neprimerene i da će sve izgledati kao šou ili predstava za vršnjačku grupu.
Deca koja imaju šansu da postanu žrtve nasilnih vršnjaka su i deca koja su prezaštićena. Moguće je da zbog nekih karakteristika o kojima je bilo reči u ovom tekstu roditelji posebno “štite” svoju decu, ne suprotstavljaju im se, nema optimalnih frustracija koje dete pripremaju za stvaran svet. Deca odrastaju u atmosferi u kojoj je bilo nemoguće naučiti kako se nositi sa stresom, kako asertivno komunicirati, učestvovati i razrešiti konflikt. Dešava se i da roditelji počinju da “vrše funkcije” vršnjaka i zbog toga deca imaju još manje šansi da nauče kako se ponašati u grupi.
Kako pomoći detetu koje je na meti vršnjačke agresivnosti
U filmovima se često prikazuju deca koju vršnjaci maltrtiraju kako sami jedu ili sami stoje za vreme školskih odmora. Takva slika često I odgovara realnosti. Deca koju vršnjaci maltretiraju imaju vrlo malo prijatelja ili su sami u vreme odmora, ne uklapaju se u grupu, vršnjaci ih procenjuju kao “smotane” u socijalnim odnosima I ne prihvataju ih. Socijalne veštine su ono što nedostaje toj deci. Tihi su, ne bore se za sebe, ne umeju adekvatno da odgovore na agresivne reakcije, ne umeju da se zauzmu za sebe i svoja prava, da izraze direktno, otvoreno i nedvosmisleno ono što misle, žele, osećaju. Drugari ih izostavljaju iz socijalnih situacija i mnogo pre nego što počne maltretiranje dete je izostvaljeno i nije prihvaćeno od strane vršnjaka. Iz nekog razloga dete koje je žrtva maltretiranja nije razvilo socijalne veštine i vrlo korisno za takvo dete je da mu neko pomogne u tome.
Mnogo je dece koja ne pričaju o maltretiranju. Nekada ih je sramota i stide se ili se plaše da će roditelji biti uznemireni i(li) besni. Neka deca misle da je njihova krivica i da se to ne bi desilo kada bi bili drugačiji. Dobro je da dete priča o tome što mu se dešava jer će se svakako osećati bolje kada podeli iskustvo, a možda i dobije dobre savete kako da reši problem. Za neku decu je dovoljno da “ventiliraju” emocije kroz crtež, dnevnik, razgovore sa bliskim osobama, a nekada je potrebno da deca razgovaraju sa profesionalcem kako bi izrazili bolne emocije i nastavili dalje.
Nema univerzalnog saveta koji bi odgovarao svoj deci I svakoj situaciji. Ako dete podeli sa vama ono što mu se dešava možete reći da se mnogoj deci isto dešava i da ćete zajedno naći način da rešite problem. Razumite dete, ne osuđujte, stavite se na njegovo mesto. I obavezno zaštitite dete. Obavestite nadležne u školi, oni su često u mogućnosti da reše problem. Možete ga i posavetovati da se skloni iz situacije, kaže nekom odraslom šta se dešava, provodi vreme sa drugom decom i ne bude samo blizu nasilnika. Razgovarajte o tome kako dete kontroliše I ispoljava bes. Nije lako ostati hladan u neprijatnoj situaciji, ali pomozite detetu da uspe u tome, možda tako što će brojati do deset, duboko disati, imati “poker facu” dok ne bude na sigurnom. Dobar savet je ponekad može biti I da dete kaže dosta, fizički napusti situaciju, da ispolji hrabrost ili ignoriše nasilnika. Pomozite detetu da se nosi sa stresom I još jednom naglašavam, obavezno ga zaštitite.
Važno je da dete oseti da je odraslima stalo da ga zaštite. Sport je jako dobar jer se na taj način prazni agresivnost, održava zdravlje, deca uče i uvežbavaju socijalne veštine. Deca koja ne znaju kako da se nose sa sopstvenom agresijom i neadekvatno je ispoljavaju privlače pažnju nasilnika, a sport je toj deci I više nego koristan. Nasilnicima je žrtva potrebna i uvek će odabrati nekoga.
Kako deca nisu dobro prilagođena i potrebna im je dodatna pomoć da se prilagode u grupu vršnjaka dobro je pomoći im u tome. Jako je korisno da dete razvija socijalne veštine, veštine komunikacije, rešavanja problema, rešavanja konfliktnih situacija, itd. Psihoterapijski rad pomaže detetu da uvidi na koji način doprinosi situaciji u kojoj se nalazi, šta od sposobnosti i veština nedostaje i kroz rad sa profesionalcem te veštine i sposobnosti se razvijaju.
