Bolničarka koja je posećivala pacijente koji su iz bolnice otišli sa željom da umru kod kuće i koji su imali još nekoliko sedmica života razgovarala je sa nekima o tome za čime žele. Primetila je da ljudi suočeni sa sopstvenom smrtnošću sazrele i “porastu”. Doživljavaju mnoge emocije- poriču, plaše se, besni su, ali svaki od onih sa kojima je raila prihvatio bi situaciju i našao mir. Iz razgovora sa njima zaključila je da se svi odgovori na pitanje za čime žale mogu svrstati u sledeće kategorije:
- Ljudi žale za time što nisu živeli život kakav sami žele, nego su živeli po standardima i željama drugih. Najviše je žaljenja za time što nisu ostvarili svoj san ili snove zbog straha od mišljenja, reakcja, odobravanja ili neodobravnja od strane drugih.
- Žale za time što su toliko mnogo radili. Posebno muškarci sa kojima je razgovarala. Žale za time što nisu više vremena provodili sa decom, uživali u njihovom odrastanju, više vremena provodili sa partnerom.
- Ljudi žale za time što nisu postali ono što su mogli, što su sputavali svoje želje, ambicije i mogućnosti kako bi ostali u miru sa drugima i situacijom. Kao posledica te gorčine, potisnitih osećanja i mogućnosti ljudi se često suočavaju sa bolestima i nezadovoljstvima.
- Ljudi žale za time što se nisu više družili sa prijateljima, što se nisu više trudili oko odnosa, izgrađivali nove, zadržavali i održavali stare.
- Žale za time što nisu sebi dopusili da budu srećni(ji). Shvataju da je sreća stvar izbora koju zbog zaglavljenosti u starim navikama i obrascima nisu sebi dopuštali. Konfor zbog poznatosti situacije često nadvlada i ljudi žale za time što mu se nisu suprotstavili i sebi dozvolili da budu srećniji.
