O kompleksu mrtve majke govori psihoanalitičar A. Green i opisuje ga kao stanje u kome se dete vrlo rano u razvoju identifikuje sa depresivnom i emotivno nedostupnom majkom. Majka je u početku emotivno povezana sa bebom da bi se u nekom trenutku “isključila” i postala udaljena i distancirana, emotivno nedostupna za dete. Majka je živa, ali u očima deteta je mrtva i kao da je izgubilo ljubav, a gubitak ljubavi je praćen gubitkom smisla. Za dete kao da više ništa nema smisla. Najčešće se to dešava zbog nekog gubitka, psihološke krize u životu majke, nešto se desi što dovede do toga da majka izgubi interes za dete. Doživljaj deteta je da je majka izgubljena za njega i da je ostavljeno samo. Za dete je ljubav iznenada izgubljena, a sa njom i smisao.
Dete mora da preživi, na ovaj ili onaj način, imalo smisla ili ne i vrlo često će se dete okrenuti u svet imaginacije i kompulzivne igre i(li) će kompulzivno misliti i intelektualni razvoj će biti napredan.
Rupa u psihološkom svetu krpi se umetničkom kreativnošću i produktivnim intelektualnim postignućima. Cena koja se plaća je “problematičan” ljubavni život. Identifikacija sa “mrtvom majkom” je dovela do nesposobnosti da se voli. Kao odrasla osoba ne zna kako da bude sa drugima i kako da deli.
U terapijskom radu klijenti sa takvim problemom jako su vezani za sam proces psihoterapije, ali ne i za terapeuta. Biva očigledno da ne znaju kako da bude u odnosu sa terapeutom. Gubitak majčinske ljubavi nije prežaljen, dete se identifikovalo sa njom i izostalo je tugovanje za gubitkom objekta ljubavi. Ljubav ka drugome, povlači se ka sebi što je u korenu narcizma. U odnosima sa drugima najčešće nedostaje živ interes za njih (strast) osim u sferi intelektualnog (tu se može naći). Kako dete nije imalo kome da da ljubav, okrenulo je sve ka sebi i time je nastala narcistička struktura. Interes ne postoji ka drugima, ka spolja i zbog toga čovek ne može da oseti i doživi zadovoljstvo i ispunjenost u životu.
