Znate li priču o lisici i kiselom grožđu? Lisica je jako želela grožđe koje joj je bilo privlačno, a i bilo je ukusno i zrelo, a uz sve to lisica je bila gladna. Problem je bio u tome što nije mogla da ga dohvati, nije joj bilo lako da dođe do njega i nije joj pošlo za rukom da uživa u njemu. Smislila je kako da „reši problem i zavara samu sebe“ obezvredila je grožđe i sa prezirom rekla „Ma i onako je kiselo, a i čak kada bih mogla da ga dohvatim, ne želim ga “.
Racionalizacija kao mehanizam odbrane
Racionalizaciju kao mehanizam odbrane najbolje se može ilustrovati preko basne o lisici kiselom grožđu. Racionalizacija kao mehanizam odbrane predstavlja pravdanje zabranjenih postupaka ili neostvarenih želja kako bi se očuvao ugled, poštovanje i samopoštovanje. Koriste se lažna objašjenja, umanjuje se značaj cilja, a naglasak je na zameni tog cilja po sistemu- sladak limun i kiselo grožđe. Racionalizacija je jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane. Za doživljen neuspeh naknadno se traže prihvatljivi i racionalni razlozi. Zahvaljujući ovom mehanizmu prividno se održava poljuljano samopouzdanje. Ovaj mehanizam je štit od osećanja stida ili manje vrednosti. Kao lisica iz basne, tako bi osoba ostavljena u ljubavnoj vezi mogla „racionalizovati“ kako nije ni želela tog partnera i kako to i nije adekvatan i poželjan partner(ka). Ovaj mehanizam možemo prepoznati i kod nekoga ko rezultate nekog svog neuspeha pripisuje drugima, situaciji, težini zadatka, u svakom slučaju nečemu što nema veze sa ličnom odgovornošću (osim u slučaju kada stvarno i nema). Student koji ne položi ispit neuspeh objašnjava time što je profesor strog, test težak, a sopstveni nedostatak rada i truda ne uzima u obzir. Pored skidanja odgovornosti sa sebe ovaj mehanizam odlikuje i obezvređivanje cilja. Tako bi student koji pada ispit našao razlog zašto je to i hteo. Mogao bi reći kako je i hteo da padne, jer u roku u kome je polagao profesor daje niske ocene ili kako mu se ni ne studira jer nema nikakve koristi od studija. U slučaju neuspeha ljudi su skloni da koristeći ovaj mehanizam razloge za neuspeh nalaze u spoljašnjim okolnostima i da obezvređuju i poriču postojanje želje , dok kod uspeha razloge za uspeh pripisuju sebi i realni su prema tome da su to i želeli i hteli.. I u slučaju uspeha i neuspeha pokretač za ponašanje bio je isti. Usled nemogućnosti zadovoljenja želje ili ostvarenja cilja, osoba negira postojanje želje, negira da je to i želela kako se ne bi suočila sa ličnim neuspehom i sopstvenom odgovornošću za njega.
Nekada je ovaj mehanizam odbrane veoma značajan jer zahvađujući njemu možemo da podnesemo razočaranja bez previše besa. Ovaj mehanizam odbrane funkcioniše tako što omalovažavamo ciljeve, vrednosti i sve čemu smo težili, a nismo uspeli da postignemo. Pravdamo neuspeh, nekom vrstom uspeha. Varamo sebe, a svaka laž prema sebi košta. Prezrivo okrenuti leđa stvarima koje nas privlače, koje želimo, cenimo i voleli bi da ih imamo ne vodi povećanju lične dobrobiti i sreće. Želja postoji i ostaje. Može biti korisno u nekom trenutku prezrivo se ophoditi prema nečemu što nam nije dostupno. Žena koja ni ne pogleda lepe haljine i skupoceni nakit dok prolazi pored radnje u kojoj se sve te lepe stvari prodaju, može time učiniti uslugu sebi i partneru, ali samo u tom trenutku. Najverovatnije će ta ista žena u nekoj drugoj oblasti njihovog zajedničkog života postati zajedljiva, sitničava, zvocava, itd. Time što potiskujete želju za posedovanjem lepih i vrednih stvari, za dalekim destinacijama, poslovnim uspesima, skladnim porodičnim odnosima može voditi ka sitničarenju, zajedljivosti, kritikama u nekim drugim oblastima života. Najčešće u najbližim odnosima i prema najbližim ljudima postajemo neprijatni. Ako okrenemo leđa svojim željama i onome što volimo i cenimo sebi ne činimo dobro. Radimo protiv sopstvene dobrobiti i moramo platiti određenu cenu.
Postoji izreka koja kaže da je bolje imati vrapca u ruci, nego goluba na grani. Kao i sve izreke i ova je tačna i važi za neke situacije, ali za neke i ne. Ako je predmet vaše želje ono za šta je metafora vrabac onda nema sumnje da ste srećni i zadovoljni. Ali ako ono što želite simbolično predstavlja golub iz izreke, morate se svojski potruditi da zavarate sebe da ste to i hteli i da naučite kako da uživate u utešnoj nagradi. Sladak limun je mehanizam zahvaljujući kome se cilj menja i zameni se pripisuje veća vrednost. Neuspeh pravdamo prividnim uspehom. Kompaniju u kojoj radim opisujemo kao bolju, kvalitetniju, sa profesionalnijim kadrom od one u kojoj nismo dobili posao, a aplicirali smo i želeli u njoj da koristimo znanja, veštine i talente. Dobar primer je i student koji nije upisao željeni fakultet i upisuje neki drugi za koji kaže da je mnogo bolji jer pruža više prakse, više znanja će steći, ima više mogućnosti da se zaposli po završetku studija. U skladu sa izrekom, ako je golub bio mnogo željen, a vrabac nije adekvatna i zadovoljavajuća zamena ovaj mehanizam odbrane nije od koristi i može štetiti. Nema sumnje da je ovaj mehanizam u svakodnevnom životu često može biti i veoma koristan, ali ako se učestalo koristi i ako se koristi kao uobičajen način funkcionisanja to svakako nije.
Šta i koga preziremo i obezvređujemo
Odbacujemo i prezrivo se okrećemo od nekih željenih objekata koje nam nije lako da dobijemo. Prezrivo okrećemo leđa stvarima koje veoma cenimo i želimo tako što usmeravamo svoju mržnju prema njima obezvređujući u sopstvenim očima ono što želimo prestajući da to volimo i želimo. Mržnja se koristi kako bi se prikrila i udaljila ljubav i želja. Obezvređujemo ono što želimo i prestajemo da to volimo i želimo.Postoji izreka koja kaže da sve što vredi je skupo. Ako ne želimo da platimo cenu, a jako želimo nešto, često se koristimo mehanizmom racionalizacije i kao lisica iz basne obezvredimo i sa prezirom se odnosimo prema onome što smo želeli, a iz nekog razloga nismo bili u stanju da dobijemo.
Gotovo sve što nam je privlačno i što želimo može postati predmet prezira i obezvređivanja. Ljubav, sigurnost, poštovanje, sticanje i posedovanje materijalnih dobara, ugleda, kao i ljudi koji poseduju ono što mi želimo. Ako nam nije na dohvat ruke, ako nije lako da dođemo do onoga što želimo, to lako može postati predmet obezvređivanja.
Šta vi radite sa sopstvenim željama, težnjama i ambicijama?
Prezir kao socijalni osećaj
Prezir ne mora biti samo posledica odustajanja od sopstvenih želja. Prezir je socijalni osećaj prema drugoj osobi prema kojoj se ophodimo sa krajnjim omalovažavanjem. Omalovažavanje može da se pokazuje ili ne. Najčešće se temelji na predrasudama i usmeren je kao osobama koje pripadaju grupama kojima sami ne pripadamo. Prezir je uvek usmeren prema ljudima koji se ne uklapaju u sistem vrednosti koji jako poštujemo i smatramo da je neophodno da ga i drugi poštuju. Prezir kao osećanje je posledica mišljenja da postoje dostojanstveni ljudi i oni koji to nisu. Onaj ko prezire stavlja sebe iznad onoga ko je predmet prezira. Za osobu koju preziremo smatramo da nije vredna naše pažnje, često su prema njoj usmereni i agresivni akti koji za cilj imaju da unize, ponize, učine niskom osobu koju preziremo. Prezir se izražava kroz uvrede, ali i kroz nadmen stav i ponašanje prema drugome na suptilan način. U svakom slučaju prezir je neprijateljsko osećanje i neretko se javlja u odnosima među ljudima. Prezrivo se ophodimo prema nekome ko nije usvojio minimum vrednosti koje smatramo da je neophodno da poseduje kako bi bio dostojanstven član grupe i vredan pažnje i pristojnog ophođenja. Nekad se prezir pojavljuje bez obzira šta osoba rekla ili uradila samo zato što poseduje neke karakteristike ili obeležja za koja neko smatra da je zbog toga bezvredna. Kako često ne možemo uticati na to da li posedujemo neka obeležja koja kod nekoga sasvim neopravdano izazivaju prezir, valja znati nositi se sa prezirom. Ponekad se suočavamo sa prezirom i kada posedujemo neke karakteristike vredne divljenja: talente, znanja, veštine, novac, sladne odnose sa bližnjima, itd. U tom slučaju prezir je posledica zavisti. Nije pametno koristiti previše energije zbog nepodnošenja mogućnosti da ih drugi preziru ili pokušavaju da ih obezvrede. Vođeni jakom željom da ih drugi cene, poštuju, vole i prihvataju ljudi često čini mnogo kako bi to i zadobili. Svako je nekada bio ssuočen sa tuđim prezirom, ali i sam je osetio prezir prema nekome, ali dobro je postupio ako ga nije izrazio.
Tolerancija frustracije, obezvređivanje i odustajanje od sopstvenih želja
Niska toleranciona frustracija je filozofija koja zagovara stav da prijatnost i udobnost moraju stalno postojati u životu. Sa ovom životnom filozofijom očekuje se da uslovi pod kojima živim i svi aspekti života moraju biti bezbedni, bez većih problema, prijatni, komforni i izvesni. Osoba odbija da uradi ono što bi bilo dobro po nju na duže staze jer je teško, neprijatno je, ne može da podnese napor. Ljudi ne rade stvari koje bi trebalo jer zahtevaju da prijatnost i udobnost stalno postoje u životu. Ali, u životu stvari ne idu uvek lako. Za uspeh, a posebno za velika dostignuća treba se svojski potruditi.
Postoji nekoliko mehanizama kojima ljudi pokušavaju da se odbrane od frustracije. Pokušavaju da zaobiđu prepreku ili da umanje ili uklone frustraciju umesto da se suoče sa njom ili razviju nove adaptivne mehanizme potrebne za tolerisanje frustracije. Ti mehanizmi kojima se zavaravamo su:
Negiranje želje – nemam ni želju, pa nema šta ni da me frustrira. Dobar primer za ovu „caku“ je student koji zbog rada i truda koji mora da uloži kako bi položio ispit odustaje od truda i rada, i negira potrebu za rastom i razvojem. Sebe može da vara kako mu nije stalo do toga, kako ni ne želi da studira taj fakultet. Dobar primer je i mlada osoba koja negira želju i potrebu za ljubavlju i postaje nezainteresovana za upoznavanje, izlaske ili druženja sa osobom suprotnog pola.
Obezvređivanje- uz stav nije mi stalo. Nije lako raditi u životu ono o čemu smo maštali i sanjali. Treba se truditi, treba se odricati, ulagati u ostvarivanje sopstvenih želja i ciljeva. Treba tolerisati frustraciju, osujećenje i često nam izgleda kao mnogo lakša varijanta odustajanje. Kratkoročno je mnogo lakše odustati kada sve ne ide kao po loju. Ali dugoročno gledano ovo rešenje skuplje košta. Trenutak u kome odustajemo od želje praćen je olakšanjem. Ali, moramo se opravdati pred sobom, a to često radimo tako što obezvredimo želju. Uz obezvređivanje želje često ide i obezvređivanje ljudi koji od toga nisu odustali. Student iz prethodnog primera mogao bi koristeći ovaj mehanizam da obezvređuje same studije, profesiju, bavljenje tim poslom u budućnosti, kolege koje nisu odustale. Osoba koja koristi mehanizam „nije mi stalo“ u ljubavnim odnosima brani se kroz preziranje ljubavnih parova, uzimanje u obzir samo ljubavnih parova koji su doživeli krah ili predviđanje kraha ljubavnim vezama onih parova koji uživaju u ljubavnom odnosu. Uz parolu nije mi ni stalo do toga brani se od mogućnosti nezadovoljenja želje.
Odgovorni hedonizam i ostvarivanje želja
Ljudska bića su usmerena ciljevima. Najopštiji i najšire zastupljeni ljudski ciljevi su u osnovi hedonistički. Ljudi teže da u okolnostima u kojima žive prežive i što srećnije prožive svoj život. Sreća i zadovoljstvo su najčešće idiosinkratično shvaćeni, ali ipak ciljevi sreće kod većine ljudi odnose se na neke uobičajene aspekte života ili situacije i većinom su univerzalni. Čovek želi da bude srećan kada je sam sa sobom, u odnosima i komunikaciji sa drugim ljudima, u bliskim odnosima sa nekolko izabranih ljudi, kada se bavi sticanjem znanja, učenjem ili nekim poslom, kada se bavi nekim zabavnim ili rekreacionim aktivnostima. Jedna od odrednica mentalnog zdravlja je odabrati važne životne ciljeve i aktivno ići ka njima uz tolerisanje frustracija sa kojima se na tom putu suočavamo i na koje nailazimo. Kao posledica niske tolerancione frustracije i zahteva da stvari u životu moraju ići glatko, lako, kako mi želimo i bez većih neprijatnosti javlja se samosažaljenje, bes, depresija, očaj i disfunkcionalna ponašanja kao što su povlačenje, inertnost, fobije, adikcije.
Nemoguće je poštedeti sebe frustracija, za tako nešto morali bi se odreći svih svojih htenja i želja. Sposobnost tolerisanja frustracije ili jak imunitet psihe podrazumeva istrajnost, neodustajanje od sopstvenih želja i ciljeva. To znači da smo sposobni da podnesemo neuspeh i nezadovoljstvo. Iz sopstvenih neuspeha učimo, korigujemo ih, ulažemo napor kako bi povećali kvalitet. Student koji je pao ispit umesto da omalovaži i obezvredi profesora, fakultet i studije, mogao bi da ode na konsultacije, obrati pažnju na greške i propuste, sedne, ispravi greške u učenju, nauči sve što treba i kako treba, položi ispit i na taj način se približi cilju da se bavi profesijom koju je odabrao.
Šta se dešava sa našim željama kada ne možemo da tolerišemo frustraciju? Negiramo ih i ponašamo se kao da to ni ne želimo. Ekstremni primer za negiranje fiziološke potrebe bila bi anoreksija. U pozadini ovog ponašanja stoji stav da hoću da mi teške stvari idu lako, a ako tako ne može, onda mi nije ni bitno.
Obezvređujemo želju. Obezvređivanjem želje izbegava se anksioznost nastala zbog frustracije. Ako je želja manja, manja je i frustracija, a ako želje nema, nema ni frustracije. U tom slučaju javlja se zavist prema ljudima koji nisu odustali od želje. Ljudi koji nisu odustali obezvređuju se.
Projektujemo želju na druge osobe. Čest je slučaj da kroz identifikaciju sa drugima koji se nose sa frustracijama, a bliski su nam, kroz njihov rast i razvoj, pokušavamo da zadovoljimo sopstvenu želju za rastom, ali i u ovakvim situacijam često dolazi do pojave zavisti. Zavist se pojavljuje kada prepoznamo da neko poseduje nešto što bismo i sami želeli da imamo.
Ljudi sa niskom tolerancionom frustracijom ostvaruju uspehe koji su manji od njihovih realnih mogućnosti i sposobnosti i negativno iskrivljuju viđenje sebe samih. Kada uvidimo da ne možemo imati ono što smo želeli, postajemo frustrirani, sebi govorimo da ne možemo da podnesemo frustraciju i da bi život trebao da bude lak. Obuzimaju nas jake emocije i teško nam je da budemo racionalni i reagujemo preterano. Ovaj obrazac ponavljamo i u sledećim situacijama u kojima stvari ne idu lako.
Kako možemo sebi pomoći
Realno proceniti pretnju.
Prihvatiti frustraciju kao sastavni deo života.
Prihvatiti stvari onakve kakve jesu.
Uraditi analizu šta možemo da uradimo, šta je u našoj mogućnosti, a šta ne možemo i van naše mogućnosti je.
Neka nas motiviše sama vrednost i poželjnost cilja, a ne dostižnost i težina ostvarivanja.
Pored toga korisno je uraditi hedonistički proračun pitajući se da li kratkoročno zadovoljstvo i uživanje u sadašnjem trenutku, ili odlaganje napora i nelagode, mogu proizvesti ozbiljna dugoročna osujećenja i patnju u budućnosti? Najbolje je ako možete da postignete zadovoljstvo i u sadašnjem trenutku i u budućnosti. U slučaju kada je to nemoguće hedonistički proračun prednost daje ponašanju koje vodi dobrobiti u budućnosti.
