Normalizacija ljudskosti: Prihvatanje sopstvenih emocija

Koliko ste puta pomislili da su vaša osećanja previše? Ili da je ono što proživljavate toliko neobično da niko drugi ne bi mogao da vas razume? Takve misli su izuzetno česte, ali retko o njima govorimo. Kao psihodinamski psihoterapeut, često srećem ljude koji osećaju da su njihova unutrašnja stanja nekako „neprikladna“, „pogrešna“ ili čak „neprihvatljiva“. Ovaj tekst posvećujem upravo toj dilemi: kako da normalizujemo ljudskost?

Šta znači biti „normalan“?

Ideja o „normalnosti“ nam je često nametnuta iz spoljašnjeg sveta. Naučeni smo da postoje pravila kako bi trebalo da mislimo, osećamo i reagujemo. Ako odstupimo od tih pravila, možda ćemo zaključiti da ne pripadamo, da ne radimo stvari kako treba. Ali šta ako je sama ideja „normalnog“ zapravo preuska? Šta ako je ljudska psiha toliko složena da ne može stati u te šablone?

Svaka emocija, svaka misao, svaki unutrašnji doživljaj koji imate – sve je to deo vaše ljudskosti. Niste „neobični“ jer osećate tugu bez jasnog razloga. Niste „neprikladni“ jer se naljutite u trenucima kada mislite da bi trebalo da budete smireni. Osećanja su signalne lampice koje osvetljavaju vaš unutrašnji svet. Njihova svrha nije da vas osude, već da vas informišu.

Zašto osuđujemo sopstvene emocije?

Jedan od razloga leži u tome što nas uče da su neke emocije „pogrešne“. Ljubomora, zavist, ljutnja – sve te „negativne“ emocije mogu nas ispuniti stidom. Međutim, emocije same po sebi nisu ni dobre ni loše. One su jednostavno prisutne.

Još jedan razlog je strah od ranjivosti. Ako priznamo sebi šta osećamo, to znači da se suočavamo sa sobom, a to ponekad može biti zastrašujuće. Lakše je pokušati da ignorišemo ili osuđujemo ono što nas čini ljudima.

Šta znači normalizovati ljudskost?

Normalizacija ljudskosti ne znači da moramo uvek biti zadovoljni sobom. Ona podrazumeva razumevanje da su svi unutrašnji doživljaji – koliko god činili teškim ili zbunjujućim – prirodni deo ljudskog postojanja.

To znači:

• Priznati emocije: Dopuštanje sebi da osećate ono što osećate bez potrebe da to odmah menjate.
• Istraživati značenje: Pitati se šta vaša osećanja pokušavaju da vam poruče.
• Razgovarati: Kada delite svoja iskustva sa nekim ko vas sluša bez osuđivanja, možete otkriti da niste sami u tome.

Biti čovek znači osećati – ponekad intenzivno, ponekad zbunjujuće, ponekad na način koji ni sami ne razumemo. Vaša „neobična“ osećanja su često univerzalna, samo retko deljena.

Umesto da se mučite zbog svojih osećanja, pozivam vas da se zapitate: Šta mogu da naučim iz ovoga? Jer svaka emocija je prozor u vaš unutrašnji svet. A taj svet je vredan pažnje.