Pred polaganje ispita pokušala sam sebi da pomognem pozitivnim mislima- položiću, sigurno ću položiti. Nije išlo. Paralelno mi se po glavi vrtelo- neću položiti, pašću ispit. U to sam duboko i stvarno verovala. Učila sam i savladala gradivo, ali verovala sam da ispit neću položiti. Sad kad znam zašto sam to sebi radila i šta je dovelo do toga znam i zašto sam se tako osećala i omogućeno mi je da biram da li ću se tako osećati, a biram da tako ne bude.
Često ljudi razmišljaju na sledeći način:
Verovatno ću omanuti. Zeznuću ovo.
Ostaviće me. Ne voli me. Neće se družiti sa mnom. Zeznuće me. Niko me ne voli
Opet sam zabrljao.
A u osnovi ovakvih misli su bila sledeća uverenja:
Nisam dovoljno dobar i sposoban
Nisam vredan ljubavi
Šta god da uradim nije dovoljno dobro
Nezadovoljstvo i neuspeh nisu posledica negativnih misli i mišljenja već načina na koji vidimo svet i onoga što verujemo da je istina o nama, drugima i svetu u kome živimo. Način na koji vidimo sebe, svet i druge ne dovodimo u pitanje verujući da su istinita.
Uverenja kao što su nisam dobar, nisam sposoban i nisam vredan ljubavi- uslovljavaju način na koji se ponašamo, opažamo svet i kako se osećamo. Na ovim uverenjima treba raditi i njih je potrebno eliminisati. Nije dovoljno misliti pozitivno i verovati u pozitivan ishod situacije, ono što je duboku usađeno, nesvesno i što upravlja našim ponašanjem mnogo je jače od svesnog i racionalnog pozitivnog razmišljanja.
Kako nastaju ova uverenja:
Roditelji koji stalno kritikuju- kod dece se razvija uverenje da nisu dovoljno dobra.
Roditelji koji nisu tu kad detetu treba njihovo prisustvo- uverenje da nisam dovoljno važan.
Roditelji koji kritikuju jer dete ne radi ono što oni od njega očekuju i na taj način razvijaju uverenje da dete nije dovoljno dobro mogu to raditi iz različitih razloga. Možda roditelji imaju nerazumna očekivanja. Možda oni stvarno misle da dete nije dovoljno dobro. Možda dete nije dobro u tome što roditelji misle, ali to ne znači da nije dobro kao osoba ili da nije dobro ni u čemu drugom. Ili nije dobro u nečemu na određenom uzrastu, što ne znači da neće biti na nekom drugom. Različiti su razlozi zašto se roditelji uskraćuju deci zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba- kao što su briga, zaštita, ljubav, poštovanje, itd.
Kako ih promeniti:
Ali u odraslom dobu postoji mogućnost da se ova uverenja promene- uviđanjem da su bila adekvatna u trenutku stvaranja, ali više ne moraju da upravljaju nama i našim ponašanjem. Uviđanje da je takvo gledište samo jedno od mogućih i da ga je moguće zameniti ga nekom drugom “istinom” koja je adekvatnija u trenutku odrasle životne dobi može voditi ka njihovom napuštanju i prihvatanju adekvatnijih istina koje će unaprediti život.
Mislite o uverenju koje imate i koje vas unesrećuje i o postupcima roditelja koji su ga izazvali. Zapitajte se da li je bilo stvarno tako kako sam ja video. Verovatno je da biste odgovorili da je bilo tako i i da bi i drugi to videli da su bili tamo.
Ali, uverenje je nemoguće videti. Moguće je samo videti događaj, samo uverenje i Vaš doživljaj ne. Svako uverenje postoji samo u našim mislima, a ne objektivno i realno u svetu.Da li događaji imaju bilo kakvo značenje dok im ga osoba ne pripiše? Da li je zaključak izveden iz tog događaja stopostotno siguran i jedini moguć? Verujemo da su istiniti jer mislimo da smo ih videli u svetu. Kada shvatimo da ih nikad nismo videli i da postoje samo u našem mislima- možemo ih odbaciti i zameniti racionalnijim, objektivnijim i adekvatnijim.
Uverenje može nestaje sa shvatanjem da nije bilo viđeno i da postoji samo u našim mislima. Svest o tome da je događaj koji je vodio izgradnji datog uverenja moguće videti na različite načine i analiza mogućih načina vode ka promeni. Same pozitivne misli i pozitivno mišljenje nije dovoljno.
