Mnogo je ljudi koji se plaše da pogreše i zbog tog straha ništa ni ne preduzimaju. Kada smo mali učimo tako što pokušavamo, pa grešimo, uviđamo gde smo pogrešili, u čemu, kako, šta da dalje radimo kako bi izbegli nepovoljan ishod i slične greške u budućnosti. Vremenom se sve više plašimo da isprobavamo. Hteli bismo da poštedimo sebe grešaka, tačnije ishoda do kojih greške mogu dovesti- gubeći iz vida iskustveni aspekt koji nas uči šta je dobro, šta ne, kako, na koji način, itd. I sve manje i manje stvari isprobavamo i radimo.
Kako izgleda kada petodogidišnje dete uči da vozi bicikl? Padne, razbije koleno, plače- i nastavi, možda još koji put padne i nauči da vozi bicikl. Ima klinaca koji i ne padaju, a nauče da voze- retki su, ali ih ima. Ali klinaca koji posle pada ne nastave sa pokušajima, a nauče da voze nema.
Šta Vi radite kada padnete ispit, imate loš sastanak, zabrljate radni zadatak, napravite loš ručak, ne shvatite pročitano, itd?
Zahtev da se greške ne dešavaju skoro je nemoguće ispuniti. Zahtev da sve uvidite, shvatite odnose, kako stvari funkcionišu- takođe. Mudro je greškama pristupiti kao lekcijama. Zamisliti se nad njima, izvući zaključak i sledeći put ne postupiti isto.
Greške i promašaji jesu dobri- ali samo ako se na njima uči.
