Jako često i kod muškaraca i kod žena viđam obrazac koji bih nazvala fiksacija na ulogu „dobre osobe“.
Lepo je biti dobar, saosećajan, pažljiv, ne povrediti druge. Ali uloga „dobre osobe“ najčešće nije zasnovana na slobodi — nego na strahu.
To nije dobrota koja izvire iz integrisanog selfa. To je dobrota kao odbrana, kao štit, kao ulaznica za ljubav. Mnogo puta iza nje stoji jedno tiho, zaboravljeno dete koje je naučilo:
- da se vrednost dobija kroz poslušnost,
- da se ljubav dobija kroz neprimetnost,
- da se sigurnost dobija kroz izbegavanje konflikta,
- da se bliskost postiže time da ne tražiš ništa za sebe.
I tako „biti dobar“ postane identitet, a ne izbor.
Postane struktura koja drži na okupu, ali i zaključava.
Kako se postaje „dobar po svaku cenu“
Ova fiksacija se najčešće formira u porodicama gde dete nije smelo da bude:
- ljuto,
- glasno,
- zahtevno,
- tužno,
- nezadovoljno,
- frustrirano.
Drugim rečima — nije smelo da bude celovito, autentično i ispoljava ceo raspon emocija. Umesto toga, učilo je da se:
„mirom“ smiruju roditelji,
tišinom sprečavaju svađe,
prilagodljivošću rešava napetost,
„dobrim ponašanjem“ izbegava kazna ili odbacivanje.
I dete zaključi:
„Ako sam dobar, voleće me. Ako nisam… bolje da ne vidim šta se desi.“
Ta formula ostaje u odraslom životu kao nesvesno pravilo:
„Bolje da uvek budem dobar — nego da rizikujem da nekoga razočaram.“
Kako izgleda odrasla osoba koja je ostala zarobljena u toj ulozi
Često kaže:
- „Ne želim da povredim nikoga.“
- „Nek bude kako drugi hoće.“
- „Nisam bitan.“
- „Važno je da su drugi zadovoljni.“
- „Ne umem da kažem ‘ne’.“
- „Ako mislim na sebe, osećam se sebično.“
Uključuje se i telesni signal:
- stezanje u grudima kada treba da se zauzme za sebe,
- povlačenje, zamrznutost,
- zapitanost: „Šta ja uopšte hoću?“
To je ono što se zove praznina u selfu, jer sam je godinama odgovorao na tuđe potrebe.
„Dobrota” postaje zamena za identitet
Kada je autentičnost nekada bila opasna, odrasla ličnost se štiti tako što gradi identitet oko onoga što je nekada bila najbezbednija strategija — biti dobar.
Zapravo, to je fiksacija na primarni mehanizam preživljavanja.
Takva osoba postaje:
- preterano odgovorna,
- adaptirana,
- emocionalno ravna,
- sklona da se pokorava,
- sklona da se izvinjava,
- nesposobna da kaže šta joj treba,
- često puna krivice i srama.
A ispod toga uvek živi ambivalencija
Ljudi koji su „dobri“ po cenu sebe često nose ogroman nesvesni bes.
Ne onaj destruktivni, nego:
- bes što nikada nisu smeli da imaju mišljenje, želje, autentični odgovor i izražaj
- bes što je njihova potreba bila problem,
- bes što su se izgubili da bi svi drugi bili u miru.
Taj bes nikada ne ide napolje — ide unutra.
Pretvara se u:
- iscrpljenost,
- prazninu,
- depresivnost,
- nemoć,
- osećaj nedostojnosti,
- povlačenje iz bliskosti.
I paradoks je:
što je osoba „bolja“ prema svima, to je gora prema sebi.
Kako izgleda terapijski put izlaska iz role „dobre osobe“
To je proces povratka dozvole da postojiš.
Ne da budeš agresivan.
Ne da budeš sebičan.
Nego da budeš celovit.
U terapiji se uči:
- da prepoznaš sopstvene potrebe,
- da postojiš bez funkcije,
- da konflikt nije katastrofa,
- da ne moraš da biraš između sebe i ljubavi,
- da ne moraš da „pojedeš“ sopstveni bes da bi ostao voljen,
- da smiješ reći šta želiš čak i kada to nekoga frustrira.
I možda najvažnije:
Da ljubav koja se zasniva na tvojoj tišini — nije ljubav nego stabilnost drugoga na tvoj račun.
Za kraj
Fiksacija na dobrotu je priča o detetu koje je previše rano odlučilo da se sakrije, da ne bude problem, da se skloni zarad drugih.
Teško je, nekad su potrebne i godine da neko dozvoli sebi da bude i dobar, i ljut, i nežan, i potreban, i tvrdoglav, i tužan, i razočaran, i opušten i lojalan sebi — jer sve to pripada živom čoveku.
A to je prava dobrota, kako je jedan od mojih učitelja često govorio,
dobar čovek ne može da bude neko ko nije dobar i prema sebi.
