Na vežbama iz psihologije studenti su imali zadatak da prvi u redu pročita rečenicu- ” Iza ćoška kod malog Pariza prodaju stare istrošene stripove još iz šezdesetih i niko ih nije posetio već dva dana”, zatim da je šapne kolegi do sebe i tako redom. Kao gluvih telefona kad smo bili deca. Poslednji u grupi je imao zadatak da glasno izgovori rečenicu. Verovatno pretpostavljate da rečenicu niko nije izgovorio da zvuči kao originalna. Najčešće se u Parizu prodaje, ili se izostavi mesto, šta se prodaje zavisi- nekad jesu novine, nekad su stare stvari, nekad se ni ne prodaje, koliko dugo nisu posećeni nikad se nije desilo da ostane kao informacija. Rečenica koju na kraju čuje grupa ne liči na prvobitnu. Što više članova “da svoj doprinos” vežbi, to se rečenica više iskrivi i ne liči na prvobitnu. Cilj vežbe je da učesnicima pokaže put kojim se glasine šire. Šta se dešava sa pričama koje se prenose od usta do usta. Cilj vežbe je i da razumeju zašto se to dešava. A evo i razloga za to:
Pamtimo sadržaje za koje procenimo da su značajni, delove rečenice za koje smatramo da su bitni, ono što nam je manje važno, manje važne detalje, zaboravljamo. Ovaj mehanizam se zove simlifikacija i njime se ukazuje na tendenciju ljudskog pamćenja da se pravi selekcija među sadržajima koji nam stižu i da se sadržaji uproštavaju kako bi najbitnije sačuvali.
Ono što nam je daleko, nepoznato i strano zamenjujemo bliskim i poznatim. Sadržaje asimilujemo u naše već postojeće šeme. Menjamo termine i upotrebljavamo jezičke forme svojstvene našem načinu izražavanja. Tako da se često desi da se iza ugla prodaju časopisi i da nemaju promet. Ono što pamtimo uklapamo i usklađujemo sa našim načinom mišljenja i stilom izražavanja.
Ljudi imaju potrebu za logičkom jasnoćom. Nekada menjamo zapamćeno da bi nam postalo jaslo, logički povezano i smisleno. Ako nema logičke veze između sadržaja koji čujemo i pamtimo, sami “gradimo” konstrukcije kako bi formirali smisaonu vezu koja nam fali. Ovaj mehanizam zove se racionalizacija.
Naglašavamo nešto što u originalnom sadržaju nije bilo naglašeno. Ubacujemo sadržaje koji su bitni u našem okruženju ili ih naglašavamo, a ono što nama nije bitno najčešće izbacimo, ne spominjemo ili ne pamtimo. Sadržaje u skladu sa stavovima grupe kojoj sami pripadamo i koji su u skaldu sa našim stavovima, vrednostima i mišljenjima pamtimo i ističemo kada kasnije pričamo o njima.
