Postoje ljudi koji ne umeju da traže ono što žele.
Ne zato što ne znaju šta žele.
Nego zato što su negde usput naučili da je važnije da budu dobri nego srećni.
Da je važnije da budu potrebni nego zadovoljni.
Da je važnije da izdrže nego da žive.
Kao psihoterapeut često srećem ljude koji su veoma odgovorni, brižni i spremni da se žrtvuju za druge. Na prvi pogled, to deluju kao osobine vredne divljenja. Međutim, kada zagrebemo malo dublje, često otkrivamo da iza te spremnosti da se daje stoji teškoća da se prima, da se traži i da se zauzme prostor za sebe.
Mnoge žene sa kojima radim osećaju krivicu kada kažu „ne“.
Krivicu kada se odmore.
Krivicu kada stave sebe na prvo mesto.
Kao da je negde duboko upisana poruka da ljubav mora da se zasluži trpljenjem.
Da dobra majka ne traži mnogo.
Da dobra ćerka razume.
Da dobra supruga izdrži.
Da dobra žena ne misli prvo na sebe.
Takve poruke ne nastaju samo u porodici. One su deo kulture u kojoj odrastamo.
U mnogim društvima patnja se prikazuje kao dokaz moralne vrednosti. Žrtvovanje se slavi. Odricanje se nagrađuje. Ljudi koji mnogo daju često dobijaju priznanje, dok oni koji postavljaju granice mogu biti proglašeni sebičnim.
Vremenom osoba počinje da veruje da njene želje nisu toliko važne. Da će drugi biti srećni samo ako se ona odrekne nečega. Da mora da bira između ljubavi i sebe.
U psihoanalizi postoji pojam moralnog mazohizma. To ne znači da osoba uživa u patnji. Naprotiv. Ona pati.
Ali nesvesno razvija uverenje da je patnja ispravna, da je dužnost važnija od želje i da postoji nešto pogrešno u tome da bude dobro njoj.
Takvi ljudi često ostaju u odnosima koji ih povređuju.
Godinama čekaju da ih neko vidi.
Preuzimaju više nego što mogu da nose.
Brinu o svima.
A onda se jednog dana zapitaju zašto su toliko umorni.
Možda zato što su ceo život živeli kao da su potrebe drugih važnije od njihovih.
Psihološko sazrevanje ne podrazumeva da prestanemo da volimo druge.
Ne podrazumeva da postanemo sebični.
Podrazumeva da naučimo da su i naše potrebe deo jednačine.
Da možemo biti dobri ljudi i kada ne trpimo.
Da možemo voleti i bez žrtvovanja sebe.
Da možemo pomoći drugima, a da ne napustimo sebe.
Možda najveća promena nastaje onda kada osoba prvi put sebi dozvoli da postavi jedno jednostavno pitanje:
„Šta ja želim?“
I da ne oseti krivicu zbog odgovora.
