Neki ljudi kroz život hodaju sa osećajem kao da su izvedeni pred tablu da reše zadatak koji nikada nisu naučili.
Svi gledaju.
Vreme ide.
Očekuje se da znaš.
A ti stojiš pred nečim što deluje poznato svima osim tebi.
Tako izgleda unutrašnje iskustvo mnogih ljudi.
Treba da znaš kako se voli.
Kako se bira partner.
Kako se postavljaju granice.
Kako se radi posao.
Kako se odgajaju deca.
Kako se bude siguran u sebe.
A niko te tome nije stvarno naučio.
Neki su odrasli uz roditelje koji su sami bili izgubljeni.
Neki uz kritiku, pa su naučili da greška znači sramotu.
Neki uz haos, pa nikada nisu razvili mir iz kog se misli jasno.
I onda odrasli život postane tabla.
Posao kao zadatak.
Veza kao zadatak.
Svaki razgovor kao test.
Svaka odluka kao nešto što moraš tačno ili si propao.
Takvi ljudi često deluju sposobno. Čak pametno.
Ali iznutra žive u stalnom grču.
Ne zato što su nesposobni.
Nego zato što pokušavaju da rešavaju život iz mesta straha, a ne iz mesta oslonca.
Možda problem nije u tome što “ne znaš”.
Možda problem glasi: niko ti nije dao iskustvo da smeš da ne znaš i da ipak možeš da naučiš, kao i iskustvo učenja.
To je ogromna razlika.
Ozdravljenje nekad počinje kada život prestane da bude tabla, a postane prostor za učenje i savladavanje gradiva.
Kad sebi dozvoliš da pogrešiš.
Da pitaš.
Da ne znaš odmah.
Da ne moraš sve pred publikom.
Da nisi testiran, nego živ.
Nisi loš učenik života.
Možda si samo predugo bio prozivan bez podrške i ulaganja sebe u pripremu, učenje i življenje.
