U vremenima drustvene krize, poput ekonomskih previranja, ratnih dešavanja, pandemija ili političkih nestabilnosti, pojedinci se suočavaju sa intenzivnim emocijama: strahom, bespomoćnošću, tugom i zbunjenošću. Da bi se izborili sa tim emocijama, ljudi često (svesno ili nesvesno) posežu za psihološkim mehanizmima odbrane. Ovi mehanizmi imaju funkciju očuvanja psiho-emocionalne stabilnosti i omogućavaju preživljavanje u traumatičnim okolnostima, ali često i iskrivljuju percepciju realnosti.
1. Poricanje Jedan od najčešćih mehanizama u kriznim vremenima. Ljudi jednostavno odbijaju da prihvate postojanje problema. U pandemiji, na primer, to može izgledati kao negiranje ozbiljnosti bolesti ili odbijanje da se poštuju mere zaštite. Poricanje pruža trenutno olakšanje, ali dugoročno može odložiti nužne promene i odluke.
2. Projekcija Strahovi, bes i nelagoda se prebacuju na druge ljude. Pojedinac umesto da se suoči sa sopstvenom anksioznošću, pripisuje drugima loše namere ili ih optužuje za sopstvene probleme. Ovo često vodi ka polarizaciji društva i međuljudskim sukobima.
3. Racionalizacija Pokušaj da se iracionalna osećanja ili ponašanja opravdaju “logičnim” objašnjenjima. Na primer, neko ko se povukao iz društvenog angažmana može reći da je to zbog “pameti” i “objektivnosti”, a ne zbog straha ili depresije. Racionalizacija pomaže da se sačuva samopouzdanje, ali može sprečiti dublje razumevanje sebe.
4. Regresija Povratak na ranije, jednostavnije obrasce ponašanja. U situaciji nesigurnosti, ljudi mogu postati pasivni, tražiti vođu, oslanjati se na spoljašnje autoritete kao deca na roditelje. Regresija često ide uz povećanu potrebu za sigurnošću, čak i po cenu slobode.
5. Identifikacija sa agresorom U situacijama kada se osećamo bespomoćno, možemo početi da se poistovećujemo sa onima koji izazivaju strah. To može izgledati kao opravdavanje nasilja, represije ili autoritarnih vođa. Ovaj mehanizam služi da se smanji osećaj ugroženosti – ako se poistovetim sa moćnim, možda ću biti bezbedan.
Zaključak Mehanizmi odbrane nisu ni “dobri” ni “loši” – oni su način psihe da opstane. Ali, ako postanu hronični i nesvesni, mogu doprineti kolektivnoj konfuziji, otuđenju i destruktivnim obrascima ponašanja. Zbog toga je važno da pojedinci i zajednice razvijaju svest o sopstvenim reakcijama, kako bi mogli da odgovore na krizu sa više zrelosti, empatije i kapaciteta za promenu.
