Dešava se da mi se obrate ljudi koji osećaju zdravstvene tegobe, obrate se doktoru i dobiju nalaz koji pokazuje da je sa fizičkim zdravljem sve u redu i da simptomi nemaju fizičku osnovu. I pored negativnih rezultata i razuveravanja od strane doktora dugo oklevaju da porazgovaraju sa stručnjakom za mentalno zdravlje. Ljudima nije lako da prihvate mogućnost da je u osnovi simptoma psihološki uzrok, čak i onda kada se početak simptoma očigledno poklapa sa neprijatnim životnim okolnostima i događajima. Ideja da bol, nelagoda i neprijatnosti nemaju veze sa fizičkim zdravljem je frustrirajuća. Kada se čovek suoči sa tim da njegove telesne muke nemaju veze sa organskim uzrokom velika je verovatnoća da će doći do zabrinutosti, burnih reakcija, besa i ljutnje na ideju da su simptomi u vezi sa psihološkim faktorom, poremećaja raspoloženja, upuštanja u opasne i ugrožavajuće tretmane, itd.
Šta je to somatizacija
Somatizacija je izražavanje i komuniciranje emocionalnih problema na telesnom planu. To je mehanizam odbrane kojim se emocije i konflikti izražavaju putem telesnih simptoma. Bolovi, smetnje, neprijatnosti postoje, ali bez fizičke osnove, osoba ih ne “folira”. Neki autori definišu somatizaciju kao izraz potisnutih psiholoških stresova, neki kao preteranu preokupaciju telesnim, neki je povezuju sa depresijom ili anksioznošću koja nije prepoznata i prihvaćena i koja se izražava kroz traženje lekarske pažnje. Sve u svemu telesne muke se povezjuju sa emocijama koje su potisnute, nisu obrađene ili iskazane. Različite emocije ljudi izbegavaju- tugu, ljutnju, razočaranje, itd. Umesto neprijatnih emocija osećaju bol (najčešće u grudima i leđima), neurološke smetnje, seksualne disfunkcije, mučninu, nesvesticu ili veruju da boluju od bolesti za koju se tek očekuje dijagnoza ili osećaju jak strah od mogućnosti da se razbole.
Dobar primer koji je veoma čest u praksi bi mogla bila žena koja nakon muževljeve smrti počinje da oseća bol u grudima i lupanje srce, teško diše i muči je strah da će se ugušiti. Kardiološki pregledi pokazuju da je sa fizičkim zdravljem sve u redu. Tugu zbog gubitka muža izražava kroz neprijatne telesne simptome. Nije retko da simptomi budu isti kao kod preminulog supruga. Još jedan primer koji je čest u populaciji je strah da će doći do iste bolesti od koje je bolovao i preminuo neko blizak. Tako muškarac strahuje da će oboleti od karcinoma jer su od karcinoma bolovali brojni muški srodnici. U književnosti je ovaj fenomen opisan u delu ujka Vanja. Ujka Vanji se ukoči vrat kada primeti poglede koje njegova žena upućuje drugom muškarcu. Ukočen vrat je simbol za odbijanje Vanje da oseti emocije koje bi prihvatanje realnosti izazvalo. Brojni su primera kroz koje se logika somatizacije može shvatiti. Još neki od njih su sledeći. Mladić koji je jako dugo bez posla i zabrinut je za egzistenciju dobija tikove. Muž čija se žena agresivno ophodi prema njemu postaje impotentan. Ženu posle svađe boli glava, ali bol ne povezuje sa ljutnjom na muža. Žena koja ostaje bez posla dobija dijabetes. Osoba poziva hitnu pomoć jer oseća bol u grudima, srce jako lupa, ne može da diše i uverena je da će dobiti infarkt, a u hitnoj službi dobija informaciju da je sa njenim zdravljem sve u redu i da nema srčani, već panični napad.
Zašto neko somatizuje, a neko drugi ne
Moguće je da će ovakav mehanizam razviti deca u porodicama u kojim se posebna pažnja obraća na zdravstvene žalbe i osoba postaje bolesna kako bi dobila i zadržala ljubav i pažnju. Dobiti osoba nije svesna, jer da jeste u pitanju bi bila simulacija, a ne somatizacija. U nekim sredinama na psihološke muke se gleda kao na odraz slabosti i moguće je da neko “prijavljuje” da se loše fizički oseća umesto da je tužan i potišten. Moguće je da neko nikad ne nauči kako da neprijatne emocije izrazi kroz motorno, verbalno ili socijalno ponašanje jer ni oni najbliži toj osobi ne umeju to da rade, pa samim tim ni da nauče dete. Moguće je i da je nekom detetu zabranjeno da ispoljava neku emociju, najčešće ljutnju i da umesto nje ispoljava neki fizički simptom. Različite stvari mogu dovesti do toga da je za nekoga nemoguće da obradi osećanja i da ima slabiji kontakt sa njima- stroge zabrane, zanemarivanje, nedostatak ljubavi, preterana zabrinutost roditelja, itd. Postoje podaci koji upućuju na mogućnost da više somatizuju ljudi koji imaju neke zavisne tendencije. Na ovaj način izbegava se odgovornost koje odraslo doba nosi i trajanje i jačina simptoma predstavlja želju da se o osobi neko brine u svim oblastima života. Somatizacija se povezuje i sa osećanjem krivice i simptomi ukazuju na sklonost ka neugodi jer sprečavaju osobu da učestvuje u aktivnostima koje pričinjavaju zadovoljstvo, a u isto vreme deluju i kao kažnjavanje. Mnogo je teorija i mogućnosti, ali za svaku osobu je najbitnije da shvati kako se baš u njenom slučaju razvila sklonost ka somatizaciji, čemu služi, šta se dobija, a šta izbegava i na psihoterapije se time i bavimo.
Kako pomoći sebi
Osobe sklone somatizaciji teško pričaju o emocijama, imaju manjak reči za osećanja i ne prihvataju lako da su simptomi u vezi sa psihološkim faktorima. Osoba ne obrađuje negativne emocije, ne govori o njima, ne ume da ih simbolički predstavi, razume, objasni sebi i drugima. Uobičajeno je da govor o emocijama vrlo brzo zamenjuje govor o fizičkim simptomima i satima bi simptomi mogli biti glavna tema razgovora. Psihoedukacija je jako vredna za ljude sklone somatizaciji. Pre svega razumevanje ideje da stres, depresija, napetost i potiskivanje negativnih emocija mogu da vode ka telesnim simptomima i da se to neretko dešava, kao i to da negativne emocije i psihološka stanja ljudske reakcije koje svi doživljavaju.
Može i da pomogne prepoznavanje misli, emocije i ponašanja koja vode ka simptomima. A za njihovo prepoznavanje od koristi je vođenje dnevnika, ali sa akcentom na sledeće teme i pitanja. Kada se simptom pojavio ili u kojim situacijama se pojavljuje? Šta je to što mislite da trigeruje simptom? Koje misli se javljau povodom simptoma? Kakva osećanja simptom izaziva? Šta je to što može da se uradi?
Odluku da se obrate psihoterapeutu ljudi obično donesu kada ih telesni simptomi veoma muče, kada dugo traju ili su jakog intenziteta. Ako osećate telesne simptome bez organskog uzroka razmislite i o konsultacijama sa stručnjakom. Psihoterapijski rad se najviše bazira na povećanju kapaciteta osobe da razume i obradi svoja osećanja, a ne da ih direktno prazni kroz telo. Na psihoterapiji počinjemo da se bavimo tendencijom ka izražavanju emocija kroz telesne simptome, prepoznavanjem, razumevanjem i obradom osećanja koja se ispoljavaju i komuniciraju. Kroz odnos koji se razvija sa psihoterapeutom i kroz ispoljavanje i prihvatanje emocija u sigurnoj sredini simptomi se smanjuju ili potpuno nestaju.
